Српски сион

В рој 6

„СРПСКИ СИОН"

Стр. 91.

поведати, а тело и крв Христову нримати дужан је сваки Хришћанин, и то више пута преко године, али бар један пута у години дана. Но ако икада ваља грехове своје псповедати, и пречисто тело и крв Христову примати, ради исцелења душе, опроиггења грехова и подучења вечног живота — али свакако ваља то чинити у болести ; јер ако нам је икада смрт близу, ако икада веровати можемо, да ћемо умрети: то нам је свакако — што но се вели „смрт за вратом", то онда понајвише верујемо, да умрети можемо када се на болеснику постељу спустимо. И доиста, ми знамо, да у пређашња времена — тако рећи — нико без исиоведи и св. причешћа умро, са овог света на онај свет отишао није; а особито ни једна старија и стара душа није умрла а, да се исповедила, а да се иричестила није. Та старости је, као што већ рекох, и иначе, а камо ли у болести смрт доста, па и врло близу, као што то и нагаа српска реч сведочи: „Млад може а стар мора" (умрети). На ко се у болести исповедио, грехе своје са душе скинуо; од оних, које је он увредио, опроштај добио, а онима, који су њега увредили, опростио; па ко је за тим св. тајну причешћа иримио и тиме залогу вечнога живота добио — та.ј и такав човек може слободно смрти у очи ногледати, тај може мирно са овога света поћи, тај заисга може са „праведним и побожним Оимеоном" рећа: Господе! готов сам, спреман сам па — „нкш-к ||шши р<ша ткојго млдмко 1 <1ки> вид г кст'к очи <иои спш1ш ткое". Амин. П. 0. Ј, С.

Три писма покојног философа В. С. Соловјева, која је писао 1886. године арх. Антонију инснектору Петроградске Дух. Академије — а сада митроиолиту Петроградском и Ладошком. Ради боље илустрације религиозних погледа недавно умрлог филозофа руског Соловјева дао је штампати садашњи митрополит Петроградски Антоније писма, која је Соловјев њему као архимандриту и инсиектору Петроградске Дух. Академије писао 1896. године. 0. Михаил, који се сиомиње у првом и трећем иисму,

био је тада помоћник инспектора, а 0. Антоније био је тада такођер номоћник инспектора. 0. Михаил (Грибаиовски) умро је недавно као епископ Тавријски, а Антоније (Храповиики) сада је епископ Уфимски. Ево писама: Високоуважени Оче Инсиекторе. Шаљем за Вас, за оца Михајила, за оца Аитонија и за растуривање но Вашој увиђавности своје књинсице, какве и колико сам могао наћи. Ових ћу дана још сакуиити и послати. У овом случају ми дооустите, да изразим срдачну радост и дубоко признање свима вама за братску нрема мени и пажњу према мојим мислима и трудима. Јуче сам се осећао посред друштва заиста хришћанског, које је иредано делу Божјем пре свега. То ме соколи и улива ми паду, а ја Вас са своје стране могу уверити, да никада меЛу преЛи у латинство. Ако би и била каква искушења и саблазни, увереи сам, да ћу их с Божјом помоћу и Вашим молитвама одолети. Крајем светле недеље ћу можда ја још доћи на неколико дана у Петроград, и у том се случају надам, да ћу се видети с Вама још док не одем у иностранство, а носле повратка отуда зацело. Предајте, молим Вас, мој срдачан поклон оцу Михајилу, оцу Антонију и свима новим познаницима. Молећи Ваш пастирски благослов, остајем са савршеним поштовањем и иреданошћу. В ч ад. Соловј ев. Високоуважени Оче Архимандрите! Доиустите ми, да Вам напоменем о себи, и да Вам се обратим с најпокорнијом молбом за дело, које мма, као што ћете видети, неку важност. Ја сам се вратио из иностранства уиознавши се ближе и очигледније како с добрим, тако и са рђавим странама заиадне цркве и још сам се боље утврдио у том свом уверењу, да не само да није нотребно сједињење цркава, него би шта више била опасна каква спољашња унија и свако приватно обраћање. На покушаје обраћања, који су упућени иротив мене лично, ја јам одговорио пре свега тиме, што сам се (у необично време за то) исповедио и причестио у православној српској цркви у Загребу код њезина настојатеља оца јеромонаха Амвросија. —