Српски сион

Стр. 90.

„СРПСКИСИОНЛ

Бг. 6

с миром слугу свога Господе", опрости ме, ослободи ме, пошљи ми смрт, дај ми да умрем! Бадава: тешко нама, да смрти нема! Рекао сам вам: Благо оном човеку, који увек о смрти мисли, о смрти иремишља; благо њему „овог света, кано и онога". А за што ? Љубазни Хришћани! Бог није човека створио, као другу неразумну и бездушну животињу само за то: да дође на овај свет, у њему неко време поживп, а за тим да га за увек и са свим нестане. Не! Бог је човека ■—- то љубимче и мезимче своје — створио за живот и то не за живот од неколико година, иа ни од „седамдесет и осамдесет година", него за живот куд-камо дужи — вечити. У том другом, вечном животу човек ужива — као и на овом земаљском животу — добро или зло, или се мучи, или благује — а све по томе, шга је овде на земљи заслужио. Добро или зло онога света заслужује се и добија добрим или рђавим животом, тј. добрим или рђавим делима, које човек чини овде на земљи у овоме свету. Па онај човек, који зна, да га после овог кратког земаљског живота чека други, дужи, вечити живот, у ком ће он оно и онако трпети или уживати што је заслужио, како је на овој земљи живео : тај ће човек увек на смрт мислити, тај ће човек на то помишљати, како може сваки час умрети, са овота света, на онај свет отићи: иа нерад будући на оном свету подносити и трпити вечну натњу, вечну муку и страдање, напротив желећи у слави Божјој уживати, и у том уживању вечно радовати се: тај и такав човек добро ће назити и мотрити на дела своја чувајући се свим силама и клонећи се порока и греха: рђавих дела. — И за то: благо таком човеку онога света, јер ће примити награду за труде своје, за добра дела своја. А за што је таком човеку благо и овога света? За што? А за што волемо бити и звати се добрим и ваљаним, честитим и поштеним људима? А за што волемо и желимо, да се за нас мисли и говори: ово је добар и ваљан, честит и поштен човек: тај никад никоме и никаква зла учинио није? Или ћемо зар рећи, да је благо оном човеку, на кога сваки и у свако доба може прсг цружити, и казати: то је р|ав и неваљао,

неправедан и непоштен човек; тај човек никад никоме и никаква добра учинио није; с ким није био, тог није преварио ; где није могао, ту ни.је закинуо ? ! И јесте ли ви чули кац-год кога, да је за себе говорио: да је рђав и неваљао, ненраведан и непоштен? Не! Тога нисте чули, анећете никада ни чути ; него ћеге баш чути и видити, како се рђав човек добрим прави; како за себе казује, да је добар и ваљан, честит и поштен човек. Но може ли се рђав човек добрим направити ? Може ли се речима таква човека веровати ? Народна пословица вели: „Кажи ми с ким си, да ти кажем ко си." Ако већ човека по друштву и дружењу његовом познати молгемо, које и какав је, да колико га још и више и боље по делима његовим нознати можемо. Та и св. писмо вели: „нокажи ми веру од дела твојих" т. ј. засведочи ми веру, засведочи ми речи делима твојим. Јер говориш ли овако, а радиш ли онако — сам себе тераш у лаж. Коме је дакле стало до добра имена, до светла образа, тај ће пазити и врло пааити, шта ће чинити и творити. И за то: благо оном човеку, који добро ради, благо њему баш и овог света. Као што видесмо, љуб. Хришћ., смрт није тако страшна и ужасна, тако грозна и немила као што то на нрви мах изгледа. Не треба ни најмање да се страшимо о смрти мислити; шта више врло је корисио и нробитачно како за рад добра овога света, тако и ради блаженства на ономе свету — о смрти мислити и размишљати. Но, љуб. Хришћ., благо оном човеку, оном Хришћанину, који може као „нраведни и побожни Симеон" смело смрти у очи погледати и мирно и спокојно рећи: Оад одпушташ с миром слугу свога Господе, јер видеше очи моје сиасење твоје." Љубазни Хришћапи! Ови смо ми људи сви смо ми грешни: који више, који мање, али без греха нема аеђу нама ни једнога; — без греха је само један Бог. Но да би се човек грехова својих опростити, а милости Божје удостојити се могао — установио је Христос Спаситељ и дркви својој предао две та.јне: тајну покајања и тајну св. причешћа. Овим двама тајнама приступати, грехе своје ис-