Српски сион

Бр. 6.

„СРПСКИ сион«.

Стр. 89.

Христа, „узе га на своје руке и хвалећи Бога рече: Сад отпушташ с мнром слугу свога Госиоде, по речи својој; јер су виделе очи моје спасење твоје". — Јест: Ти слаби младенче, детенце нејачко, ал' који си Творац и неба н земље и Госнодар смрти и живота! Ти, који си ми Духом својим обећао, да п не ћу видети", да не ћу окусити смрти, не ћу умрети док Тебе не дочекам, док Тебе не видим, док Тебе на своје руке не примим. Па ево сам Те, Господе, дочекао, видео: ево Те држим немоћним рукама, а гледам Те старачким очима — и за то „отпусти сада с миром слугу свога", опрости ме, ослободи ме, дај ми смрти, дај ми да умрем! — Да, тако „праведни и побожни Симеон" слабачком младенцу Христу говори; тако се остарела слуга Господару, Богу своме моли. Љубазни Хришћани ! На данашњи нразник, а у данашњем св. Јеванђељу наилазимо ми на два немоћна тела, сретамо се са две старачке душе. А гледајући старост, морамо да помишљамо и на — смрт! Та старост је граница живота; староети је смрт доста, па и врло близо. Па за то сам вам данас рад рећи коју баш о смрти. Та, смрт је страшна, ужасна; та, смрт је грозна, немила; та, она нас са земље брише и скида и под земљу ■баца; та, она нам одузима овај бели свет, а даје нам мрачни гроб; та, она нас раставља од добра оца и миле мајке, од добра брата и миле сеје, од миле деце и добрих другова, од миле својте и добрих пријатеља, иа нас саме саморане смешта и нолаже у уску и тесну раку, и почрива црном и ладном земљом. Нисмо ради о смрти ни мислити, а камо ли о њој говорити или о њој слушати. Не! Не говори о том; не говори о смрти! — рећи ћете ми зар, љубазни Хришћани. Али баш за то, што се тако илашите и смрти страшите хоћу да нрозборим коју о њој; да видите, да се уверите, је ли смрт доиста тако страшна и ужасна, тако грозна и немила, као што људи обично мисле, те треба ли се тако смрти плашити и страшити. Љубазни Хришћани! Тешко нама, да смрти нема! А благо оном човеку, који увек о смрти мисли и премишља! Да, благо томе човеку „овог света кано и онога". Чули сте из јеванђеоских речи, како „пра-

ведни и побожни Симеон" моли Господа и Бога свога, да га отпусти, да га живота опрости, да му смрт дарује. Но чули сте ви то исто, и то не један пут само, него и више пута, а баш овде на земљи, на овоме „белом свету", а из уста живих људи. Или зар није тако ? Нисте ли зар никад чули, како овај или онај човек, бедом и невољом обхрван, љутом каквом бољетицом савладан — искрено, а силно Богу вапије; „Та прими ме, та узми ме Боже!" Али да, чули сте већ ви то, чули сте, као што рекох, и више пута. Н<> не само да сге чули, него сте баш и сами срдачнс и искрено смрт од Бога желили; и то коме ? — своме рођеноме! Гледајући своје дете, па можда и јединче, у великој каквој беди и невољи, у љутој каквој бољци, како се од муке и болова као црв увија и иревија — ни сте ли зар сузне очи своје к небу подизали и тоило и срдачно се Богу молили: Та прими га, та узми га, Боже, да се не мучи, да се не пати ! ?" Но рећи ћете: Та јест тако је, кад је човек у беди и невољи, кад је у великој и тешкој болести каквој. — Али хоће ли додијати живот оном човеку, који је здрав, а норед тога имућан; хоће ли тај своје благо презрети, па смрт пожелити ?! Па дај да видимо! Нашли смо и таког човека. По благој вољи Божјој преживио је обичан људски век, на је већ близу и границе људска живота: јер Цар-Давид вели: „Дана година наших има свега до седамдесет година, а у јачега здравијега — до осамдесет година." Дакле, човек тај иде на сусрет већ осамдесетој години. Да је богат и имућан то знамо; а да је здрав, то видимо. Па шта је? Издала га снага издала, га моћ! Издало га око — не види; издало га ухо — не чује; издале га ноге — клецају, са трудом и ходи; издале га руке — Дркћу, мучно му и рану до уста доносе. Ни друга, ни друговања; нит' га ко разуме, нит' он кога разуме; он се свету диви и на свет љути, свег се њему смеје; сви га се клоне, сви од њега бегају; себи теретан, другима па и својим рођеним досадан. 0 и такав ће човек, крај свег иначе здравља, а и блага свога са „праведним и побожним Симеоном" завапити: „сад отпусти