Српски сион

Стр. 88.

нији. У проп. у недељу Томипу, да маркантније истакне како и иајправедиијега човека наведу разие нрилике па грех, нриводи причу св. Макарија о једпоме старцу, ,,кога је неки мучилац упола сажегао, што се не хтеде одрећи Христа; ио вративгаи се у тамницу, познаде се на несрећу са једном побожном женом, која служаше мученицима, и падне с њоме у грех". 11 Но изгледа, као да Вићентије за докасивање најрађе уиотребљава упоређења. Има међу њима и згодиих, а има богме и неспретних. Међу депшим да споменемо опу између Јакова, који је плакао за Јосифом када му синови показаше окрвављену хаљину његову, и И. Христа, који ће плакати за изгубљеном душом када му беси покажу окрвављену одежду њену кривицом саблазнитеља. 12 Или ову: ,,Када би ти могао каквим год средством излечити једну царицу смртно рањену и избавити је од смрти колико би ти мило било ? Таква је радост и духовнику, када једну палу душу разреши од греха, ослободи је од вечне смрти, задобије јој благодат Божју, и учини је царицом рајском". 13 Или: ,,Када би могао добити толики комад земље, колико би могао за један дан прећи, или толико дуката, колико би могао за један дан избројати — реци ми, би ли губио време, или би се паштио, да што више за дан земље пређеш и што више избројиш цекина? А када ти се пружа прилвка, да у сваком мигу задобијага вечно богатство онога света, ти не ћега него губиш време".' 4 Налази се у Вићентијевим словима још лепих наралела, али ми их не ћемо пабрајати, него ћемо само споменути једну, која се баш не одликује естетском лепотом, а да би је Један нроиоведник смео са црквене катедре изговорити. То је ова: ,,Кад једпо псето узгледа зеца, колико се усиљава, да прекине ланац, па да ухвати лов! Тако и душу, кад се од тела дели, с једне стране вуче Бог, а с друге је грех одвачи од Бога и вуче са собом у ад". 15 (Свргаиће се). 11 Стр. 168. 12 „Слово вђ Нсд. 1 -10 свитихђ постовђ " етр. 65. 13 „Сл. вт, Нед. 4-и поета" стр. 106 14 „Слв. вђ Нед. 27-» по Сошествш" стр. 445. 15 „Сд. в% Нед. 4-и по Сош." стр. 823.

На Сретеније. Реч о емрти. Нћпгк И)п8||шши рдед тмего влддк1ко . . . гакш кид^кстк очи мен С1МСЛШ ткое. (Лука 2., 29, —30.) На данашњи дан, љуб. Хр., слави св. наша црква успомену на онај дан из живота Христа Снаситеља, када је Он — по закону донет био у храм Јерусалимски, да ту буде постакленх предх Господел1х. По закону Господњем, који је дат био из» браном народу Израиљском преко угодника Божјег и слуге Његова Мојсија, имало ее свако мушко дете, и то првенче, Господу посветити, и том прилпком требало је дати као нрилог или жртву „две грлице или два голупчета". По себи се разуме, да се ово законско наређење имало извршити и на Исусу Христу, но суштаству Оину Божјем, а по плоти „Сину човечјем", ирвенчету Маријином; јер је сам Христос после засведочно, да не сме и „неће нестати ни најмањега словцета, или једне титле из закона, док се све не изврши", и да је Он „дошао не да поквари закон, него да га испуни". За то су га и донели Његови родитељи, праведни Јосиф и пречисга Дјева Марија у храм Јерусалимски, те Га „поставили пред Господем" и донели и дали „прилог", жртву, коју је закон одређивао и прописивао. Ту, у храму Јерусалимском, дочекују и сретају детенце Христа две старе душе: једно беше „праведни и иобожни Оимеон", коме је „Дух св. казао, да неће видети смрти, док не види Христа Господњега"; друго „нророчица Ана", која беше „остарила живећи с мужем од девојашгва седам година, и удова око осамдесет и четири године, која није одлазила од цркве служећи Богу дан и ноћ носгом и молитвом. Обе те сгаре душе „чекале су утеху Израиљеву", чекале су „спасење Божје", чекале су Сина Божјег у виду и облику „сина човечјег", чекале су Исуса Христа. По унутству Духа Светога „праведни и побожни Симеон" дође у храм Јерусалимски баш онда, када су пресвети родитељи Христови донели своје прворођенче у храм, да га Богу носвете, да Га поставе пред Господем. Дошав у храм и спазив дете Симеон одмах позна