Српски сион

Б р . ЈО.

„(ЈРПСКИ

ОИОН."

С тр . 159,

Сва деца из смешаних бракова могу се крстити у православној вери саао у томе случају, ако су им се родитељи у томе поглецу ире склапања брака сиоразумели, и тај узајамни пристанак свој званично спровели пред кр. јавним бележником, градским начеоником или котарским предстојником. (XXXII. зак. чл. од 1894. § 1.)* У случају да међу брачницима у своје време није учињен уговор у овом погледу, деца из такових бракова сљедују вери својих родитеља по нолу, т. ј. мушка деда прииадају вери очевој, а женска вери материној. (11)1(1. § 2.) Догодили се касније да родитељи измену веру, али тако, да обоје припадају разним вероисповедима,** деца ипак остају у вери оној у којој су крштена, те се о дужном васпитању њихову у духу вере, има старати Црква, односно школа дотичне вероисповеди. Незаконита деца сљедују вери материној, али ако се незаконито дете, нре навршене седме године, краљевским отписом узакони или ако га непознати отац касније за своје призна, и од дана признања у току шест месеци затражи, да мушко дете његовој вери сљедује, у томе случају то дете ирелази на веру очеву. (XXXII. ех 1894 § 5). За незакониту женску децу, коју очеви признаду или која се кр. отписом узаконе, важе наведене одредбе §§ 1. и 2. овог XXXII. зак. чланка. При крштењу деце у сваком случају мора бити восиријемника (кумова) који ће јемчити за веру оних који се крсте и за њихово васиитање у духу православне вере.*** У погледу крштења одраслих, наилазимо на веома значајне одредбе и обичаје старе Цркве. При крштењу одраелих поступала је Црква веома обазриво и предосторжно, да како год не би крстила недостојне т. ј. такве, који су неискрено ступали у Цркву Христову, отајући и на даље у срцу незнабошцима илп Јудејима, и притворно тражећи да се крсте

* Пастирока дужност је православних свештеника, да ири склапаау смешаних бракова настојавају на томе, да деда из таквих бракова православној вери припадну.

** Н. пр. при ступању у брак отац је православни, а мати римљанка ; касније отац пређе у лутеранеку верј/, а мати остане римљанка — деца ипак остају православна и дужност јв православних свештеника и вероучитеља, да св брину за њихову религијозну наставу и васпитање.

*** Правосл. Исиов. д. I. п. 103. — Лраеосл. Еатихитс: о крштењу.

ради какве нужде, потребе или користи, (УП. вас. саб. ирав. 8.); исто тако чувала се Црква да не прими у своју заједницу и такове, којих живот, шгадање и занимање у противности бејаше са науком и духом вере Христове. Услед тога у првобитној Цркви све дотле не крштаваху људе, који се занимаху разним срамним и зазорним занатима, док се не би одлучно и искрено изјаснили, да ће се оканути пређашњег својег занимања; зготављање незнабожачких идола, глумце и играче незнабожачких нозоришта, гатаре и врачаре као и јавне распутнике и блуднике — све дотле не прииуштаху светоме крштењу, докле се на то позвани не би уверили, дугим кушањем и пробањем, да су се дотични савршено одучили од својих Хришћанству противних занимања и навика и да им се никада више повратити не ће. Не припуштаху се крштењу још ни скитнице, док се не би оставили скитања, слуге без сведочанства својих господара о добром владању и изјаве, да ови нема.ју ништа против њихова ступања у Хришћанство. Ове ово чинила је Црква из равлога, што је с једне стране свагда захтевала да они ко.ји у њу ступају, долазе искрено и без икакве користи, — а с друге стране што није хтела, да прелаз у Хришћанство иослужи за узрок растројству друштвеноме и приватном животу, а поглавито с тога, да неверници не би гонили у Хришћанство обраћене. (Сом1;. Ар. 8.32).* Општим цравилом црквеним утврђено беше, да — ван неопходних случајева — никада не треба хитити с крштењем одраслих, и да их не треба примати у црквену заједницу без строгог и свестраног испитивања њихових мислих, тежња, намера и целокупног иређашњег им живота, као и без претходне брижљиве спреме и наставе у вери и побожности. (I. вас. 2., VI. в. 78). Та настава у вери позната је у Цркви под називом оглашење. По правилима сгарих црквених отаца, оглашењу су се подвргавали не само одрасли, већ и деца која су навршила седму годину живота.** Правила не одређују време трајања оглашења. У првобитној Цркви, оглашење је трајало различно дуго, и обично се равнало нрема околностима,а поглавито је зависило од успеха. * Тертул. с!е 1<1о1. сар. 11. — Кчиријан а<1 Еасга!. ер 61. — Св. Златоусти беседа 13. к. Ефес. ** Твмот Александријски црав. 1.