Српски сион

Иг. 113.

„СРВСКИ СМОН*.

С тр . 199.

бити од казиваља војника. У таким околностима добар је савет врло скуи. Па се сетише, какву им лепу услугу учини новац приликом подмићења Јудина, којије издао божаиственог учител,а свога. Дакле великим новцем подмите оии стражаре гроба Христовог, да затаје васкрсење његово и да кажу, док су они снавали, а оно дошли ученици и украли тело учитеља свога. Каква јадна намера, каква очигледна лаж! Та које још чуо, да читаво једно оделење војника, које је за стражу одређено, и које је за новерени иредмет и чагаћу и животом својим одговорно — од првог до иоследњег засли? Но дозволимо, да се и таково чудо могло догодити, те да стражари сви до једног заспу; па како да се од љих ама баш ни један није пробудио за све време, док су телокрадљивци намеру своју извршали ? Та, зар је могуће, да ни насилно отварање гроба, ни одваљивање камена испред гроба, на ии онај по тамној поћи неизбежни дар-мар не пробуди макар само једног стражара. Ово је тек морао страшан, самртан сан бити. И кад су они већ тако јако заспали, да ништа нису чули ни видели, то од куд знају, да је тело украдено и да су га баш ученици украли ? Сиаваћи сведоци нису никакви сведопи, они су смешни, лажљиви сведоци. Па ко да су бшли крадљивци тела Господњег? Ученици зар ? Па како то? Та ми врло добро знамо, какву су они јачину и душевну опрезност баш ири страдањима Господа нашег Исуса Христа засведочили. Они сами признају и доказују, да су страшљивци и малодушни ; па зар ови малодушни, бо јажљиви и страшљиви људи, да су се окуражили на такову беспримерну крађу ? Какви су узроци били, који су их па оваково нратоломно и бескориспо предузеће навели ? 0, ие ! Ученици Христови или су чекали испуњење пророштва његових или нису чекали ; ако су чекали, то су се мирно и трпељаво надати могли, да ће Он као што рече — васкрснути; ако нак нису чекали, то какву је вредност имало тело једног таковог човека, који је није испуиио гато је казао? И кад су ученици били телокрадљивци, као што ненријатељи његови доказују, зашто их нису због такове смелости

најстрожије казнили, та они су на вечита времена ућуткати могли апосголе и проповедање њмхово о васкрсењу и барем би нред светом остали чисти и оправдапи, гато су Га на смрт осудили. Све то они нису учииили, учинити нису могли, нити од народа смели, — ни онда, кад је св. ап. Петар јавно доказивао, „да је Иеуса васкрсао Бог, чему смо ми сви сведоци", ни онда, кад су првосвегатеници и старешине на одговор иозвали Петра и Јована и захтевали од њих, да им кажу, каквом силом и у чије име хромог излечише, те добивши одговор: да то чине „у име Исуса Христа НазареЛанина, којега ви раеиесте, и којега Ђог иодиже из мршвих и на послетку ни онда, кад су апостоли чудним начином из тамнице. избављени, те учећи народ у цркви, одговорили старешинама „ да Вог отаца наших подиже Исуса, којега ви убисте обесивши на дрво*. Сва казна, за све ове смеле и отвореие послове и од^оворе њихове била је та, да су им — избивгаи их — запретили „ да ниита не сиомињу пиши уче у име Исусово". Али васкрсење Христово ни онда ни носле не могоше опровргнути ни затајити. Према томе васкрсење Христово доказано је боље, него ма која ствар на свету и неверници не да не верују у ово највеће чудо за то, што ваљда није доказано, не, него гато је то једна такова верска.истина, која треба да на цео живот нага упливигае, — јер ако је Христос васкрсао, онда је свака реч његова истинита, свака заиовед његова Божји закон, којп ваља држати и извршити, другим речма „онда је Он пуш, истина и живош" , — н н<шх да* рока жикотх к'кчш\И, пок<ш1АМС/Л еги> трн= дшкном$ коскресенно. II. А.

Студије и критика на психофизички монизам. Докторока диеертација Дра Бошка ПетровиЂа. (На.ставак.) Паралелизам и теорија идентитета, која паралелизам допуњује. Кад су природне науке сузбиле ма! териализам у сувременој филозофији, пси-