Српски сион

С тр . 204

„орпски

сион"

Бр. 13.

Кад му пеВа српску славу и српске јунаке Ћ казује љуте битке иуке свакојаке? Или зар да се не радује и не весели отац и мати детету своме — хвали и ноносу своке у младости, утеси и потпори у старости? Или зар да не тужи и не јада седи деда. стара мајка онда, када унуче своје, које у старе дане једва дочекаше и у Бога сузом измолише, још младо и пејачко „кући необичној," ла-дном гробу нрате? Или зар да не кука и не нариче тужни отац, јадна мати онда, када им ио сина — па зар и јединца — долазе не весели, него тужни свати, које скупише и сазваше не „кићени чауши", него жалосни гласи звона са куле црквене; или онда, када им се ћерци па још јединици, место оне радосне и веселе: „Одби се бисер грана," поји тужна и жалосна песма: „0, ти крепки Боже, бесмертни, свети. Смилуј нам се Боже, сви ћемо у.мрети?" Или зар да не цвиле и не пишге нејака дечица онда, када им оца ранитеља и бранитеља „вечној кући" прате; или када им у гроб спуштају и полажу највећу љубав. најтоплију негу — матер њихову, којој најсмелије и најслободније тЈгу казиваше, јаде откриваше? А за што се ти људи, ти Хришћани, не радују животу, не веселе дечијем рођењу? За што их смрт не жалости за што над умрлпм не туже и не наричу? Веле: свет је овај плачевна долина, живот је овај пун беда и невоља; а онај је свет царство славе и блаженства, живот је онај сама радост и весеље: — и још, ми својим сузама вређамо Бога нлачући за овим, кога је Бог изабрао и себи позвао и одазвао. А зар Јелисавета није знала, какав је овај свет и шга је на њему: па се за то ипак са суседима и рођацима својима радовала рођењу чеда свога? — Зар сам Христос није знао какав је овај свет и шта је на њему: ца је за то инак рекао и потврдио, да се жена радује и радовати може и мора онда, када роди на свет човека/ И зар праведни Јосиф није знао, какав је онај свет кад је са браћом својом нлакао над умрлим оцем својим Јаковом? Зар поалмопевац Давид није знао, какав је онај свет,

кад је нарицао за царем Саулом? Или зар иобожни људи, који укопаше првомученика Стефана, не знадоше, шга чека на оном свету онога, који је још овде на земљи „видио небеса отворена и сина човечјега где стоји с десне стране Богу" (Дела, 7. 56.), кад „велики нлач учинише над њим?" Или зар Христос хтеде вређати Бога, када је засузио, заплакао за другом Лазарем? Држећи се, или бар хвастајући се тиме, да се они држе строго и једино св. писма, и да они све оно и само онако чине и творе, што и како св. писмо учи и казује: за што се-ти људи, ти Хришћани, животу не радују, рођеноме не веселе; за што над умрлима не туже и не наричу — кад наведена места св. ииса о томе јасно казу.ју и сведоче? Можда ће нам, љуб. моји, ти људи, ти Хришћани хтети рећи, да наведена места св. писма треба добро разумети и правилно схватити, па ће се онда морати увидети и оправдати умесност њиховог поступања; те ће нас можда и на по нека места св. писма упутити хтети. Но хоћемо, ли тражити друга, места св. писма крај оваких јасних и разумљивих места? Или ћемо зар лакше тумачити тежим; јасно — нејасним, разумљиво — неразумљивим?! — У осталом, зар ти нови Хришћани боље сваћају и разуму св. иисмо и од самих првих Хришћана, које су баш св. апостоли учили и ноучавали? Или зар они и од самога Христа боље знају, шта Бога вређа, а шта не ? Или можда Христос, син Божји, и није знао, да Својим сузама вређа Бога, Оца Свога! Корећи и изоблпчавајући верне због разних греха и преступа, и одвраћајући их од свега, што правим Хришћанима учинити не приличи: за шго св. аностоли не изрекоше јасну и јавну забрану, да над умрлима тужити и плакати не треба; или зашто их због тога не осудише и не укореше? — Или зар осим оних нобожних људи, који укопаше архиђакона Стефана, нико, никад и ни над ким више плакао није тако, да апостолима и не беше познато, да верни код смрти илачу, над умрлима наричу?! Ти људи, ти Хришћани, обично исгичу и наглашу.ју оне речи Христове: „Бог је дух; и који му се мол-', духом и истином треба да се моле." (Јов. 4. 24).