Српски сион

Б Р, 14

„СРПСКИ сион«.

О тр . 225.

славе нема, него живјети и радити за мили народ свој. Дичнијег нам рада сада нема, него гдје Добровић поче, ми да наставимо у славу народну, а на дику своју. •x* * Г. Исидор Добровић у осталом је стари познапик нашем свијету. Ко је био 1894., у Загребу на значајној конференцији оснивача Српске Банке, томе је задијело у иамети оригинална појава овога нашег доброчиниоца. Сјећамо се те конференције у загрепској српској автономној школи, на којој је конференцији предсједавао сад већ покојни септемвир Браико Јовановић, који је са својом госпођом Јеленом загрепској школи своју кућу приложио у вриједности од 60.000 круна. Сјећамо се и данас још како устаје Добровић, па проговара крепким али дрхтавим гласом: — Враћо! Ево ме видите, остарио сам, али до данас не видјех још сриске школе, на се радујем да ме овај лијепи састанак у ту ирилику доведе. Не зпа нико како се срећан осјећам, да сам то доживио, па стога иредлажем и молим да ми сад овдје покунимо и приложимо, ко колико хоће и !»оже, иа да се за тај новац упишу одмах акције Српске Банке за загрепску српеку школу. Приједлог се прихвати радосно (бјеше их и још другијех доста који дотада не вид.јеше сво.је српске школе) и сабра се љеколико стотина форпната роду на радост, а школи и дјеци на утје.ху. Али се Исидор Добровић не задовољи тијем успјехом, Српска школа оста му на срцу, те кад се врати у Дарувар, подиже тај исти Исидор Добровић са Костом Јовановићем, Јоцом Цигановићем п осталим честитим друштвом српску школу у Дарувару. Је ли онда чудо да такн људи и даље бригу воде и темеље ударају, како ће те своје и друге српске 1;аке упућивати и помагати, да се отискују даље у свијет у шегрте, да уче школу живота и да се враћају оиет у свој крај, па да буду нови Добровићи, Текелије, Бозде, Бањани, Кулићи, Гавриловићи, Јагазовићи, Дрљаче и многи други; да ностају одлични Срби ириведницп и племенити на родни добротвори, којих ће се имена у Срнству проносити и славитн док је свијета и вијека! Заиста смијемо рећи да се Србп онет свуда и у свему озбиљније, смишљеније, успјешннје и на боље напријед крећу. Главно је да се иза толиког застоја готово већ у свима српскпм крајевима бар колико толико папријед иошло. а кад се на боље окрене, опда је већ даље лако. Српски народ је чио и бнстар па кад се свуд још боље и до краја схвати, како треба и што гдје треба чинити, онда ће и тамо гдје можда још чама влада, онда ће Срби свуд живо, оштро и успјешно у евему напредовати. Дао Бог хиљадили нам се Добровићи не само Исидори у Дарувару и

Мирко у Босаиској Крупи, већ свуд од Будима до Солуна, од Арада до Бара, па и даље свуд ио прострапој српској отаџбини гдје Србин живи, и гдје крепки срнски народии дух живи!" П. Та струка занарложена је у нас ужасно, нарочито од последњих десетииа година, ма да су Срби трговци и занатлије као таки некад, а то не беше давно, од Дуоровника, Трста на према Лајпцигу и преко Беча и Будима до Цариграда, па Одесе, Новгорода (дакле кроз целу средњу Јевропу) имали најглавнију заслугу и као привредници водили најодлучнију ријеч. Но у нас се у иоследње време поред овога, онога, свачега, баш на нривреду некуд сасвим заборавило, па баш зато особито радосно бележимо правац који наш Исидор Добровић са својим пријатељима и ноштоватељима опет боље уочава, више уважава, па се ето, још жив, здрав, чио, сваке године радо и вољно залаже и делом доказује, да има у нас и данас одличних људи, као што их увек беше који не заборављају да су се сами подигли од шегрта на одличан положај. Треба нам заиста и то те како Срба Добровићевих иогледа, не би ли Срби као трговци и занатлије новратили, макар колико толико положај који смо заузимали и лудо, ненромишљено изгубили. Потребите способности и врлина беше одувек а има и даиас у Срба, само треба дати иовода и нрилике да се ваљани Срби опет маше и озбиљније посвећују нривредним нословима. Успемо ли опет у томе; онда ће нам опет и све осталоживнути новим, свежим животом. Зато и поздрављамо свога честитог старину Исидора Добровића у ирвом реду као српског добротвора, али још и више као човека, који нас изазива да се сви задубемо у његове мисли, у његове тежње, иа да се све више шири и множи круг његових нријател>а, ноштовател>а, једномишљеника, следовател>а и свих осталих који ће се па њега угледати у том правцу на срећу и корист срнског народа. Срби немају ни од кога ничему да ее надају или да се у кога уздају, зато морају све своје послове до краја сами свршавати, јер ако ми иећемо сами, иеће пико други за на<\