Српски сион

стр. 232.

„СРПСКИ СИОН".

вр . 15

верозаконску обуку одрасле младежи недељом н празником нема времена. Из њих се може једино извести закључак, да онде, где су прилике такве, нема за ту обуку времена недељом и празником до подне. Но недеља и празник имају своје иоиодне. Ако се не може доподне, моћи ће се иоподне! Шта више, у местима где је уз цркву само један свештеник, особито ако пре литургије долазе к њему парохијани са својим потребама, те ако се и исповед, па можда и друге тајне обављају пре литургије, у таквим местима управо и треба верозаконску обуку одрасле младежи држати иоиодие, да се не нагомила превише посла и да се сваки сврши честито. Исто тако биће згодније држати ту обуку недељом и празником поиодне и у оним местима, где међу одраслом младежи има служинчади и шегрта, јер ће та младеж лакше доћи на обуку поподне, пошто наши господари и мајстори још нису дошли до увиђавности, да мла ђем свом не треба одузимати времена, које треба за извршење религиозних дужности. То се може чинити у толико пре, што власти црквене нису одредиле, да се верозаконска обука одрасле младежи мора одржати недељом и празником доиодне. Цркви је стало до тога да се та обука одржи. Хоће ли се држати доподне, или поподне, њој је свеједно, чак и то, да ли ће се држати недељом, или четвртком, њој је и то свеједно, а власти црквене што су прописале да се та обука држи недељом и празником, учиниле су то ради оних, који на обуку долазе, учиниле су ради практичних и привредних разлога. Тима пак разлозима јзадовољава се обуком по подне исто онако, као и до подне. 2.) Немам где држати верозаконску обуку са одраслом младежи. Тако говори понеки свештеник. С породицом сам стиснут у ове две собице, а соба за парохијско звање и није соба, него је за парохијско звање украден комадић ускога ходника. Школа је далеко, или је у месту и нема. Код цркве нема за тај посао подигнуте зграде, и т. д.

Све то може бити истина. Па ипак из свега тога још се не може извести закључак, да нема места за држахве верозаконске обуке са одраслом младежи. Из истакнутих навода следи само то, да се та обука не може држати у парохијском дому ни у парохијском звању, ии у школи, и т. д Али никако не следи, да за ту обуку баш нема прикладна места, јер где је парох (верозаконски учитељ) и где има младежи за верозаконску недељну и празничну обук:у, ту има и храм. А храм је баш најирикладније месшо за тако свето дело, као што је верозаконска обука. Та храм и јесте у правом смислу школа. Јопх свети Ох],и га сравњују са школом. И у којој школи и на ком ће другом месту баш одрасла младеж осетити се ближе Ономе, о коме јој се у верозаконској обуци говори, где ће јој на другом месту постати ум примчивији за ту обуку, где ћејој се на другом месту срце боље смирити, где пажња боље напрећи, где света тишина хвоме овладати, ако не у храму? Нема згоднијега, нема прикладнијега места за верозаконску обуку одрасле младежи, него што је храм. А који свештеник може рећи, да нема храма ? Истина, на другом ком месту може се та обука држати комотније, али успешније једва ће се где на другом месту одржати. Зато би се могло препоручити чахс и оним свештеницима, који имају на расположењу и друго које место, да ту обуку ипак држе у храму. Расположеље самога свештеника биће у храму живље, јаче, узвишеније, а одрасли катихумени његови постајаће свеснији тога, да је наука, коју добиваЈ *у, нешто свето, негато, без чега се не може бити, као и без осталога што се у цркви обавља. Само при најјачоЈ* студени (пошто се наши храмови не греју), могло би се за нужду претпоставити храму друго ггоје место. Обављање верозаконске обуке са одраслом младежи у храму, може бити корисно и за друге. Храм је отворен, ући ће унутра човек, жена, старах; који, или бака. Слухиаће обуку и биће им од користи.