Српски сион

С тр . 4?б. „ШШКИ СИОН. & Џ. Ш.

од неко доба у нас тако силно и тако еудбоносно поколебала. Дух иротивљења, отпадништва од вере, нануштање светога нравославља, назаренштина — зар то нису све од реда тако опасне и тако опаке појаве, да изгледа, као да нам се нриближује крај ? И у самом животу наше Цркве иначе, зар не кипи и не комеша ли се већ од тако дуго времена, да смо од свете установе, Боже опрости, створили скоро неко врзино коло? И живовање наше народносно зар није још увек так) силно нагрижено и подривено и на худо и злочество странчарење подепано, да наличимо на хаљину подерану о плећа немоћна! — У верском животу нашем одметништво, у црквеном неиослушност и разузданост, у народносном расуло и опаке блудње — ето вам у две у три, слике и прилике наше јаве тужне, ето вам тугованке сузне, којом данаске већ ретко да ко у нас не јадикује и не нариче, као оно у народној песми баш громовник Илија о земљи Инђији, е је то царевина: ђено јесте Боже незаконство, ђе не моле Бога да помогне, и не слуша нород родитеља, и не слуша млађи старијега, ђе кум кума не држи за кума, ђе брат сестру сестром не назива, ђе брат брата цо судовим' ћера, не светкују свеца никаквога, нити жегу у цркву свијеће, нити служе Божу летургију! А када се новеде реч о томе, где ли ваља потражити узроке свима тима јадима и невољама нашим — о, ту смо онда сви до једнога готови и спремни са читавом поворком од уверења и расматрања, да им канда ни краја ни конца! Једнима је крива црква и њене поглавице, другима свеш тенство; један кука над друштвеним нашим приликама, други се јада са траљаве наставе по школама; једнима је крива интелигенција, другима „проста маса", трећима опет новине итд. итд.! На све стране указује се тада прстом, и на десно и на лево, и на близо и на далеко, и горе и доле; свачему видимо недостатака и свему замерамо — само ће на једно месташце тако мало њих указати, а које је месташце

свакоме још и понајближе : на своје бедно срце у грудима, само ту не ће нико да стави уздрхталу руку, иа да призна свако своје рођене немоћи и да моли Бога да нам помогне! На срце дакле руке, браћо и сестре, на то бедно и оптерећено срце у грудима, на коме без покоја и ирестанка куца било савести неумитне, судије беспристраснога, пред киме се мисли наше и помишљаји, оитужују и извињују! На срце руке! Загледајмо пре свега у саме себе, да видимо ко смо и какви ли смо, сваки посебице и појединце, па тек онда расматрајмо и процењујмо лабавости и неудаће нашега опћега поретка! Ви родитељи, који се тужите са непослушности деце своје: јесте ли им ви у првом реду дали добра примера, и јесте ли и ви вавек послушна деца Оца свога небеснога? Ви народне вође, који се тужите са трулежа у народу нашем: јесте ли му ви увек и предњачили у ноштовању према закону Божјем и светлијим установама друштвеним? Синови светога нам Православље, који уздишете са покварености у редовима нашим, еда ли и ви од своје стране стојите узорито у друштву, да сви виде ваша добра дела и хвале Оца вам небеснога? — Ах, та „докле ћете храмати на обе стране? ако је Госнод Бог, идите за њим; ако ли је Вал, идите за њим". . . Али када смо, мили моји, своје мане и недостатке уочили, а ми хајте, станимо сви скупа пред Господа свога, чије смо захтеве тако олако и тако лакомислено сметнули с ума, па завапимо покајнички и скрушено сви у један глас: „Буди нам милостив, Оче наш небесни ; Господе, Господе, спаси нас! Немој нас, Оче наш, ни на даље напуштати, јер само Твојој милости хвала, што и до јако постојимо. Ми смо Ти често грешили, али нас Ти нанустио ниси. Немој нас заборавити ни у невољама овога доба, већ поништи немоћи наше у превеликој Твојој милости, и буди нам помоћ наша у слабостима нашим. Поправи срце сваком појединцу међу нама, да нам и јавни нодвизи наши на боље окрену. Пребивај у нас, јер си нам