Српски сион

С тр . 492.

егаски сион*.

В р . 29.

свету, има их у паклу, има их у ваздуху, и где их све нема. Али је главни узрок томе неверовање у достојанство и бесмртност душе наше и прецељиваље живота на земљи. С тога ћемо данас посмотрити питање, да ли је оправдан узрок тај доказујуКи бесмршносш душе наше нгштавилом живота на земљи. * Таштина над таштинама ! Сујета највећа од свих сујета! Све је таштина под небом и мука за душу! Тако је обележио премудри цар Соломон живот на земљи. И заиста тако је! Без живота загробног, живота вечног, с&м за себе, живот на земљи је празнина, таштина и бесмислица, те пуноћу и смисао свој добија само онда, ако је он увод, иут и снрема за други, бољи и вечити живот. С&м за себе, живот наш на земљи јесте као оно откинут метеор од осталог света, који без живота, без одређена правца и циља, без разбора и смисла лута по васиони изложеи случају, и за који не знамо, ни откуд је дошао, пи камо ће стићи. Живот је на земљи нрелазно стање; ми се нисмо само за овај свет родили; смрћу не уништава се човек, као што то бива са бесвесним етворовима. Иснитајмо само душу човечју. Шта видимо ту? Видимо саме планове, усађене Творцем нашим и нагон за остварење тих плаиова. Но да ли се ти нагони на овом свету задовољавају ? Да ли се ти планови, од Бога означени, на земљи остварују? Једном речју, да ли човек нотнуно постизава на земљи опредељење своје, које му је Творац одредио? Никако ! Без другог живота за гробом човек је најнесретнији створ Божји. Све остало у свету осим човека постизава па земљи сврху своју. Нагони животињски задовољавају се силом природних закона. Стваралачка сила постарала се за то. Па је ли могуће да је она само код човека маћијски поступала, велики неуспех показала и себе у лаж утерала? Не значи ли праву бесмислицу поставити у души човечјој један план, који се не да остварити, истакнути недостижиме циљеве онредељења

човечјег и дати нагоне за остварење њихово ? Не може се то никако претноставити за Премудру Стваралачку Силу, коју свугде опажамо, а најмање би се то догодило код човека круне од створења. Не, не . . На овом свету видимо ми само иочетак остварења планова усађених у човеку, а свршетак остављен је за други живот, живот вечни, да се Божје дело заврши и РБегова Премудрост прослави. Но да ли је то баш тако? Посмотримо урођене нагоне душе наше, који се иа овом свету не задовољавају. Душа човечја гори од жеђи за знањем, али ма колико је засићавали, осећа још потребу да учи и зпаде, и жеђ је њезина све силнија. Она се иапослетку распламти од жудње, да доспе и до највиших истина, на којима виси свет и све у свету. Уздиже се као орао у небесне висине, али са мучног тога лета враћа се доле сломијепих крили, сва малаксала, изнурена. Већа беше воља, иего снага. Пуне су јој руке плена и успеха, велики су резултати научних иснитивања. красни су плодови. Али и то је таштина и мука за душу човечју. Знање је то иепотпуно и несигурио и не задовол>ава душе човечје, јер основне истине оетају још тајне. Шта је то снага, шта материја, откуда живот и кретање, шта је узрок свега на свету: све су то непостижиме до данас истине, које иа природан начин не позпадосмо и за које многи учењаци тврде да их никад ни нознати не ћемо. Али без тих истина не може се пикакав појав на свету протумачити. Непостиншме те истине јесу управо Светилиште Неиостижимога Бога, у које се само вером приступити може. Хоће ли човек на други начин, силом да се приближи тим највишим истинама, мозак му се заврти, онесвесне од висине или заслепи од светлости, посрне и иропадие. . . Срце човечје жуди за срећом и њу гони свега живота свога, али њу никада не достиже. ТТТ тп је више гони, све му се више измиче. Да се сва добра овога света искупе, несу довољна да зајазе бездану провалу срца човечја. Мајушни ирах у васиопи, па га ипак ништа не може испунити. „0 Боже! Боже драги! Шта си мислио,