Српски сион

Б?. 29.

„0Р11СМ СИОНЛ

Стр. 49б.

када си то срце немирно Ти створио ?" тако се мора човек често запитати. А није ли тако? Та нека сав свет мисли за оног богатирца и силника, да је срећу уловио и то је таштина и мука за душу. Не зауставља се ено ни ои, иего јури још даље, брже и страсније за срећом, коју иије достигао и која је еве даље од њега. . . Боља се човечја хваста, да је свемогућа и да ће чуда- чинити. Храбри се и велича, да ће све остварити, што ум замислити може. Но и то је таштина. Нонижена враћа се са утакмице натраг. Она се још хвали, да ће чинити све што вечни закон Божји, усађен у уму човечјем или изражен у Откривељу, заиоведа Али грдне обмаие! Тек што се одлучи, поклизпу и наде, а диже се сноро или баш никако. Па зар је баш тако на овоме свету? Тако! и иије друкчије! Шта видимо у живогу нашем? Незадовољене тежље, неиспуњене наде, разочарана уверзња, сама спотицаља и исирављања, сама иадања и дизања, живот белесне јагме за оним, што се ие да постићи, живот нун трзавица и немира. Али то још није све! Незадовољене силе у души човечјој и међу собом сатиру се. Опе се често узбуие и кивно кидишу једна на другу, те је душа непрекидно ноириште жестоке борбе и трвења. Ум стоји на једној, а осећаји и воља на другој страни. Да човек најмање добро учини, у души се мора борба да доврши, а та борба душу мори и раздире. Ту је још и казна, ако ум и закон његов не нобеди. Савест се одмах јавља и суди. Ломи снагу, трза, узнемирује и муке паклене још на овом свету задаје. Није ли и то таштипа и мука за душу ? У свему осталом свету влада највећи склад, у човеку пак ностоји такова противносг! И те противности морају нестати. На овом свету их не нестаје. С тога други животмора настати, да се то исстигне. А шта тек чека човека е ноља на овоме свету! Неслога и немир, завист и накост, борба и гонење, непријатељство и рат грози с иоља и куца па врати. Борба за живот, рад у зноју, патња и брига, болести и невоље. Страшпа олујина у животу често

„нотегне и човек задршће, као грска у пољу. Удари лични, породични или друштвени груну од једном на слаба човека, и он се наједаред тргне иза сиа и освести се. Горка збиљо! Сграшпо разочаравање! Зар је то све? Зар се само зато ми иа свет родисмо? Ту је ено већ и смрт са косом у руци, дату мучну трку једном већзаврши. Сваком радепику потребан је одмор, па и човеку патнику највећем. Таштина овог света самога за себе огледа се и у том, што је он кратак и несаразмеран нрема величини тежња духовиих и остварењу њихову. Колико њих нојаве се на нозорпици овог света, да их одмах за тим опет нестапе? Колико се нак њих уклони са света, а живота ни не познаше и сврху своју ни близу не постигоше? Живот је човечји још и несигуран, изложен многим опасностима, напуштен сили и тиранији природиној. Од једног слепог случаја зависи иам живот и мач ненрестано лебди о концу над главом пашом Осим тога несигурни и крагки живот наш јесте још и пун бола и горчипе, пун муке и нанора. Питамо се сада, зар смо се ми само зато родили, да гробља пунимо, да се само памучимо овог света и ко скотови иструнемо ? Не били тада животиње сретније биле, које сврху свога живота силом природпих закона постиз-вају, а горчину света не сазнају, нити се смрти надају? Да је живот наш на земљи само прелазио стање, или боље рећи, само тркалиште за вечну награду, доказује још једна таштина. Зли људи наиме често боље иролазе па овом свету, него ли добри. Зло царује, грозни злочииа су често сакривени, врлина се прогања, а правда се вређа. Наша савест пак захтева да се добро награђује, а зло кизни. Да се то што је у уму, као истииа усађено и оствари, мора други живот наступити. И заисга скоро сви иароди скоро сваког времена увереии су били о бесмргности душе. Глас свега човечанства јесте глас Божји, глас истине. Оно у чему се све човечанства слаже, почива на здравом разуму и мора одговарати етварности. Свест у нама свима буни се нротив тога, да ће нас једном у гробу са свим неетати.