Српски сион

ђ\ЈГ1АКЈГкХ1 *ј ШП.

јјјг. ои.

рећи, да је много хтео, добро желео, искрено цркву и народ љубио, а радио и урадио је како и колико је — могао. Нека је души благоупокојенога епископа Никанора рајско насеље, имену Његову добар спомен, а спомену том вечно трајање. Слава Му! Е^кчиа/ЛпджАТћ! * Родио се 1831. године у Кишфалуби близу Лииове у Будимској Дијецези. На крштењу добио је име Светозар. Отац еиисконов био је учитељ у Еишфалуби, но још за рана детињства свога сина преселио се као учитељ у Мол. у Бачкој Дијецези. Пошто је рано остао удовац, стунио је у монашки чин, те је доцније био игуман и настојатељ манастира Привине Главе у Фрушкој Гори. Син му Светозар, потоњи епископ Никанор, почео Је гимназијске науке учити у Ст. Врбасу, где је био саученик Његове Светости патријарха српског Георгија, с којим је све до смрти своје остао у најинтимнијем пријатељству. Горњу гимназију и филозофију учио је епископ Никанор у Пешти, где је и правне науке свршио За тим је изучио Богословију у Карловцима. После свршених наука својих буде позван од патријарха Јосифа Рајачића године 1860. за нрофесора у Карловачку гимназију, у којој је кроз две године дана предавао латински, немачки и срнски језик. Године 1862. примио је на себе свештенички чин и отишао за пароха у Бачинце, у Срему, где је више година зздовољно провео с породицом својом. Год. 1872. умре му супруга, оставив му у аманет троје малолетне женске деце. Као парох врпшо је веома савесно и ревносно своје свештеничке дужности. Са своје марљивости, говорничког дара и угледног живота задобио је на брзо не само нризнање својих претпостављених власти, но и љубав и ноштовање својих нарохијана и читаве околице. Још године 1865. одликовао га је патријарх Самуило Маширевић црвеним појасом и ноставио га конзисторијалним приседником.. Год. 1871. изабран ,је за члана епархијске Архиди]ецезалне. енархијске скупштине и за члана Консисторије. У год. 1874. и 1879. застуаао је Ердевички срез на нашем народно-црквеном сабору. Сабор од год. 1879. изабрао га је за члана Саборског Одбора. Као члан Саборског Одбора израдио је основу уредбе о редукцији епархија и конзисторија, а године 1881. поднео је Саборском Одбору опширан и образложен извештај о стању манастира у Архидијецези, који је с осталим извештајима о прегледању манастира штампан у засебној књизи. Године 1880. изабран је за пароха у Чуругу, у Бачкој Енархији, а 1888 године постављен је био за администратора Жабаљског протопрезвитерата, те је живео неко време у Жабљу. Пошто је за време свога службовања у Чуругу и Жабљу сретно поудавао своје три кћери за свештенике, одлучио је, да по давнашњој жељи својој и по наклоности срца свога ступн у монашки чин — те се 25. септембра 1890. покалуђери у манастиру Гргетегу. Духовни отац био му је високопречасни архимандрит Гргетешки Иларион Руварац, који му је дао име Никанор, те је тада причисљен братству манастира Гргетега. Св. патријарх Георгије поверио мује одмах управу манасгира Шишатовца. Пошто је кратко време пробавио у ман. Шишатовцу, поставио га је св. патријарх, у име одликовања, за настојатеља манастира Беочина, а произвео га је уједно на Цвети 1891. за протосинђела. Епархијска скупштина Архидијецезе Карловачке изабрала га је за члана Конзисторије. Дана 15. (27.) октобра 1891. синодално је изабран за енископа Темишварског, а нроизвео га је св. патријарх Георгије 20. октобра о. г. за архимандрита манастира Беочина. Превишњим решењем од 17. (29.) новембра 1891. потврђен му је избор за епископа. Дана 2. (14.) децембра положио је прописану заклетву у руке Његова Беличанства; 12. (21.) децембра био је посвећен за епископа, а 4. (16.) фебруара 1892. ушао је у своју Дијецезу најодушевљеније дочекан. * Поводом смрти благоупокојенога епископа Никанора и у знак туге за њим истакнуте су црне заставе на патријаршком двору, саборној цркви, Богословији и Ги-