Српски сион

С тр . 608.

„СРПСКИ

СИОН>

бр . 36.

риче све основе једну за другом, на којима је живот човечји иоложен. Али неверство је, како је већ давно опажено, болест не толко ума, колко воље. „Ја то не појмим, то не разумем, то не признајем", означава не толко снагу мисли, колко злу вољу. Та своја воља одриче иокоравање старијем, нрезире атворитете, не признаје власти ни родитељске ни државне, разрива везу супружанску; јавно ностоје и брзо папредују дивљи бракови, и још много што папредује, као тровање деце, оцеубице, самоубице. Такав преврат ироузроковао је рационализам и у државној уирави, у социјалиим везама и одношајима. Конституциони систем јесге донекле златна средина између потреба рационализма и историјских дата државне власти, и, као комнромис, сам није сталан, већ се колеба, а с њиме и живот народни. Правац пак рационализма јесте република, демокрација и, кад би још могуће било, савршена анархија. Девиза рационализма јесте потпуна слобода у свему, „оставите нека сваки ради, што хеће." И гле, под страшним игом евоје воље једно за другим стадоше се рушити преграде, које донекле одржаваху друштвене одпошаје у границама закона и поретка, а врата страстима, еваком разврату широмсе огворише. Страст за ћаром развила се до кулминације: лихвари, већином Чивути, стекоше канитале; умножише се друштва где се немилице трошило и пило; затим театри, забаве; пијанство ушло народу у крв ; порасг преступа достигао је највећи број. Ни вештина, на ни литература није боље стајала. Писало се за поквареии укус публике. У нади за проФитом писале су се књиге, које ни за длаку не уступају у моралу већ познатој „Нани " Шириле су се изреке, да је својина лоповшаг; сваковрсни преступи имађаху свога онравдања. И сам рационализам крао је из ризнице Откривења високе истине, те их за своје издавао. Какве је страшне злоуиотребе чинио рационализам из појмова хршпћанске слободе, једнакости, братства, говоре ужаси буна у Француској. У онће нема области у животу човечјем, где се не би јасно одразио рационализами његов страшни утецај.

Но има један живац у црквеном, државном и социјалном животу, који је особито нежан и осетљив у свима превратима ФилосоФије од оних времена од кад је она хтела да постане учитељицом вере, — то је школа, не само виша или средња, него такођер и основна. Познавајући таку осетљивост школе према идејама века и особиту њену вредпост за ночето васиитање и образовање народне масе. постараше се провокатери тих распрострањених идеја, да и школе не остану без њихова утецаја. Тако н. пр. Русо нрви зажеже варницу револуције у Фрапцуској познатим недагошким романом „Емил". Базедов, Песталоци, Динтер, Дистервег -—- сви ти тако нознати и нашој школи руководитељи на западу — етојали су у најближој, шта више у непосредној вези са филозофским покретима свога времена и беху нровокатери њихови у школи и друштву. Боље рећи, није било ни једнога мислиоца, нојете, који не би тим начином или којим другим утецао на школу. Отворите историју педагогије за иоследње време и у њој ћете наћи све познате умне знаменитости нашег времепа, на као сви, утецале су и оне, више или мање, у духу рационализма, који се дубоко упио у школу, не поштедивши нп наше основне школе. Узмимо сваку од три идеје рациона« лизма и посмотримо их, како се оне у школи одразиле. Прва идеја рационализма — апстрактизам т. ј. слобода и независност сваке особе од свих историјских веза и свију авторитета. Тежња к апсграктизму изразила се јасно у жељама педагога, да одстраие од деце сваки спол^ашњи утецај. Идеал васпитања — по Русоу — састоји се у томе, да се дете до дванаесте његове године, потпуно здравим и снажним одгоји, а у таквом незнању, да не би умео разликовати десну руку од руке леве. Тада би тек оно под руком ваљана учитеља способпо постало да разазнаје. У петнаестој години Емил не зна носгоји ли у њему душа. То би за њега рано било чак и у осамнаестој годиии. Но како је таква изолација детета, дечака и младића само у романима, а никако у стварности, то би се