Српски сион

Др. 39. .смски смоа."

створења и пада њихова више година или њеколико деценија, и веле, да се за то вријеме говор мало по мало образовао, али да је прије изгнања првих л>уди из раја — дакле прије пада образовање говора у главном било завршено. — Осим ових постоји јога један поглед, који би се лакгае могао прихватити, да се избјегну многе потегакоће. ГГрародител.и су у рају на сваки начин добили и дар говора, али опћа она немарност и дивљагатво, које је по свједоџби св. Писма и св. предања* наступило, допринијело је томе, да се први говор, који је Вог дао прародитељима, сасвим заборавио. Тако је човјечанство на почетку историје, која је нама приступачна, узело себи за задатак, да међу доста неповољним приликама образује говор, који се поради разлике мјеста и времена и сам доста разликовао; образовање пак и тога говора игало је врло споро. Покрај свега тога стари су богослови, који вјерују у откривење, узимали, да је Бог дао нагаим прародитељима на натприродан начин и знање говора и да је тај први говор био јеврејски. Не можемо тврдити а нећемо се ни трудити да докажемо, да су ти богослови имали право, кад су узимали, да је први говор био јевејски, већ је главно то, да су стари богослови узимали оно прво: да је први човјек одмах послије створења знао говоритиНастало је сад питање: гата је био разлог, да се напусти поглед хригаћансгсих старих богослова о постанку говора или гата више, да се тај поглед побије. Разлог томе мислимо наћи у овоме: од недавна овладала је у свим областима људског истраживања неуморна тежња, да се опровргне и сасвим одбије моменат натприроднога у свијету и тиме да се уступи мјесто особито моменту саморазвића свега, што се односи на овај сви* Цјерујемо, иеле исгочни патријареи у евојој иосланици (чл. 14.), да је човјек, који је пао због птеступа, постао сличап неразумним животињама, т. ј. поирачио се и лишио савршенства и бестрасности, али се није лишио оие природе и силе коју је добио од преблагога Бога. (Ср. „Срк. Сиои" год. 1900 бр. 24.)

Стр. ш

јет, не изостављајући наравно из тога круга ни човјека. у свим његовим правцима. Тиме се започела борба са погледом старих богослова о постанку говора. Зар овај хришћански поглед нема никаквих доказа на расположењу, помоћу којих би се могао у тој борби одржати ? Има — и то су докази искључиво богословског карактера. (Наставиће се)

Проповед на дан троноеања храма. Говорио у Будиму 2/15. сеп. 1901. г. јереј Стеван Чампраг конзисторијадни бележник. Нобожни Хришћани! Света мати црква наша вазда се радује, када види ревност своје деце, којом се труде, да славу Божју украшавањем дома Његова увеличају. И као што Бог није украсио небесни свод само једном звездом, већ милионима звезда и јарким сунцем, право је, да и ми дом славе Божје не са једним цветићем, већ читавим венцем најлеишега цвећа и красотом спољне помпе богослужења украсимо, Св. црква наша држи, да из тога, што се Спаситељ наш у пећини родио, где Му колевка јасле, а самртна постеља тужни крст беше; из тога, што Му убијце пристојно одело Езегово свукоше и у руво за подсмеј обукоше, у руке Му трску, на главу Му трнов венац метнуше, — да из тога не следи, да и ми одрекнемо Господу сваку пристојност, те да Му дом и сада буде само пећина а опрема — јасле и јадне крпе. 0 заиста! Цар царева, који се за ннс свега одрекао, заслужује, да се небо и земља надмећу у прослављању Његовом, и да од свега онога, што Бог лепога и драгоценога човеку даје, да и човек по нешто врати Богу ради увеличања славе Његове. Зато и ако је дан у дан све више њих, који видевши оваке жртве вичу: нашто то избацивање новца, — св. црква следећи нример источних мудраца, радо приноси Богу уз тамјан и измирну и сувога злата, и целу богату природу и вештину људску уноси у храм свој ради величања славе Божје. И кад год се ревност деце њезине на делу иокаже, црква радо употреби лепе обреде своје и помпу свога богослужења, да у име Божје преузме, на славу Божју освети оно, што су