Српски сион

бр. 40.

„сриски сионк

отр. 671.

Стара је нословица код економа: да ко ради тај и носи. И, што две три ли добре године донесу, то једна неплодна и гладна однесе. Па тако је и код манастира тих. Има истина кућа, а те су Бездин, С. г Бурађ и Месић у Банату, а Крушедол и Гргетег и можда Беочин у Срему, које би у добрим годинама могле нешто сувишка дати, но и то само на рачун сваковрстних инвестиција, које су у економији ио све нужне, но које би се забацити морале због издавања сувишка, и тако би добра тих манастира у најбољем случају остала у једном те једном стању, дакле и дохотку, ал' остали свиколици манастири тога дати нису у стању, а да у току скорог времена не клону и ненадну. Све ово шго је Синод слободан навести темељи се на непобитном искуству, ког су чланови Синода стекли и као многогодишњи настојатељи и као не ме!ђу зидовима манастирским, већ пјешеходећи ио манастирима и тим добрима, и таква на самом лицу места свестрано и исниту.јући. Но за доказ предизложеноме послужити може и тај факт, да ниједан од 25 манастира, осим Бездина, Месића и Беочина недадоше каква сувишка од чиста прихода преко године на и ови за толико време учинише тек само у једној години при свем том, што су од г. 1872. одпочели но манастири газдовати и надзиравати људи саборско повјерење уживајући и што манастири имају ц главног надзорника, о којима свима, — макар да се њиховим наоиачким газдовањем и деморализовањем манастирског свештенства понајвише примјетљиво опадање манастира нринисати даје — нредпоставити би се морало свакојако, да су више мање рационални економи, јер иначе не би их за таке по манастири и над манастирским добрима поставио био сабор, односно саборски одбор, који толико иде за рационалним газдовпњем. Рационално газдовање, какво је то замислио саборски одбор, односно сабор, узето у обште, ствар је, ја то признајем, лепа, ал је уједно и јако проблематична, па се оно и не да свуда са уснјехом остварити. Рационално газдовање иште не само сходног за то објекта и каиитала многог но и других крајње нужних, јер бигних за газдовање такво условија. Гди није једног ил другог од тих условија, тамо

рационално газдовање може не користи но проиасти само тек донети, као што то толики јадни примјери јасно сведоче. А условија таква оскуд.јевају, као што се то из преднаведеног даје с не тешком муком закључити. Но све да би сходна објекта и других неких условија и било; питање је: од куд капитала набавити за такво рационално газдовање при околности, где и Сабор сам у представци признаје, да у манастири нигда с концем године није сувишка од чиста прихода у готову новцу, и гди се опредељује зато (§. 7. ал. 2.) још за ручну благајну у сваком манастиру по 1000 ф. дакле за 25 манастира 25000 ф предујма, норади одпочињања газдовања, таквог, а фонд свију манастира не исказује више од 44.231 ф. од ког капитала могли би се годишње тек само приходи од 2281 ф. унотребити ( у М зиђ У, пројект о уредби манасгирског фонда §. 2.) Већ гри прва месеца зимња у којима се због хрђаве комуникације неда ништа продати и у новац обратити аћзогМга ће тих 25000 ф. и саме плате чиновника:, нижег економског особља и дотације манастирског братства, развије ако се не мисли за ове последње, да остану тек на напиру, ал свакојако од дугог трајања бити неће дотација та калуђера. То је извјестно. К предложеним ирмЈетити је, да исто тако не води на добро ни замишљено (§. 7. ал. 2.) комасирање свију нрихода и расхода манастирских, јер последица од тога била би неминујемо та, да, би расходи слабих манастира, којих је број 4 пута већи, прогутавали приходе осталих јачих, те тако не би сабор ни тим путем и од јачих манастира могао долазити до икаквог, а некмоли до желајемог сувишка од чиста прихода сваке године, а најмање до оног, ио главном добара тих садањем надзорнику израчунаног за годину 1880. од 141.519 ф. 32 3 / 4 кр. ав., што су многи од носланика саборских, који стање манастира и околносги окружавајуће их изближе и не познају, ипак за крајњи аћаигсИШ признати морали усљед тек овлаш учињених од стране противне примједби. Анкетна комисија о којој је горе говора било, није имала пред собом темељног, свестрано изведеног списа о фактичном стању свију манастира, па ни тих прореза, како њи-