Српски сион

В р . 42 „СРПСКИ СИОН." С тр . 707.

јачима, да се жене, наређује свети сабор, да не може никакав од њих узети жену иноверну" — (прав. 14.) Само је помесни Анкирски сабор (314), у једном својем правилу дозволио, да се ђакони могу и по рукоположењу оженити, ако осете да не могу проводити безбрачан живот (Анкир. 10). Но ово је било приватно и местно расположење, ксје је официјално донесено само у једној области и имало је снагу само за дотично местно свештенство; у осталом шести је васељенски сабор забранио таково одступање од општих правила дрквених, објаснивши и строго узаконивши већ наведено аностолско правило у овом погледу. Ево односног правила овога сабора: „Пошто је у апостолским правилима казано, да од оних, који су ожењени стунили у клир, само се чтеци и појачи могу женити, то чувајући исто, и ми наређујемо, да од сада никакав ни ипођакон ни ђакон, ни пресвитер после свога рукоположења, не сме ступати у брачну свезу. А који се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли који између оних, који ступају у клир, ио закону брака саставити се са женом, нека то учини пре рукоположења, за инођакона, или ђакона, или презвитера". (прав. 6.). Исти овај васељенски сабор решио је у своје време да се имају развести они бракови свештенички који су склопљени после рукоположења, и ма да је том приликом оставио дотичне на односним степенима свештенства, учинио је то само као привремено срество, које је у тадањим околностима потребно било, алије поред свега тога на неко време одлучио кривице од свештенодејствовања и наредио да се не могу промицати на више јерархичке степене; а да се такве неподопштине не би поновиле закључио је, да се у будуће такови лише чина, као што наређују и ранија црквена правила (VI. вас. 3. в. Неокес, 1). Гледе нижих црквенослужитеља чтеца и певаца налазимо пажње достојно нравило, донесено 419, године на Картатеаском сабору, које гласи: „Чтеце и певце, када дођу до потребнога узраста треба побуђивати шш да ступе у брак или да даду обет чистоте" (Карт. 20). И ако међу правилима источне дркве не наилазимо на оваку одредбу, ипак јеона сама но себи веома разборита и са пуно увиђаввости донесена, а у интересу да се очува моралност чланова клира и спрече саблазни у животу им.

Већ у првим вековима Хришћанства, сретамо се ми са многим безбрачним епископима. Истина, да апостолска правила говоре о епископском браку (апост. прав. 5. 40, 51. 76), али то чине с тога, што су у добу апостолском епископи постављани између оних који су се из јудејства и незнабоштва обратили, где је безбрачност и девичанство било веома ретко, уираво непознато; апостол Павле дакле иравилом својим : ВпТскопВ кк1ти едиимл женм не обвезује епископе да морају ступити у брачни живот, шта више њиме им је баш условно дозволио супрушки живот, јер док с једне стране снисходећи људскпм немоћима узима у обзир прилике и околности својега времена кадаје безбрачност за многе могла бити тежак терет, — те дозвољава епископима брачни живот, дотле с друге стране ограничава исту своју снисходљивост наредбом, да свештеник само један пут и с једном особом може ступити у брак, те тиае узвишује свештенство изнад других друштвених слојева, у којима се и једнобрачност тешко може сносити. Овако тумачи мисли св. апостола Павла велики патријарх Константинонољски св. Јован Златоусти. 2 Ну, знамо и то, да су баш у првим вековима велики и најславнији епископи проводили безбрачан живот. Историчари тих векова јасно нам казују, да су на истоку скоро сви спископи, по слободној вољи својој проводили безбрачан, девичански живот. 3 Девичанство и чистота сматрају се за неизбежну принадлежност епископског чина, те су за то и сабори строго осуђивали оне безбрачне епископе, који су држали у својим обитељима женске особе. Такоје било већ у трећем веку, када је на пример сабор Антиохијски (267) осудио Павла Самосатског између осталога и за то, што је држао у дому своме женскињу. 4 Особиту нам пажњу ваља да обрати на себе и тај факт, што сабори и оци четвртога и доцнијих векова у својим правилима, која се односе на свештенослужитељски брак, нигде не спомињу епископе. Не ћемо погрешити ако устврдимо, да је то отуда, што се у то доба и по предању а и по општем обичају црквеном смаграло, да епископи ваља да су безбрачни. Свети Златоусти говори с односом на своје 2 Злат. бесједа 2. на Јеванђ, од Јоана. 3 Сократ 5, 2. 4 Евсев. ист. 7. 10.