Српски сион

Отр. 728.

(ЈРНСКМ

Бјр. 41

гово имање. Кад су дошли у иећину на Гесиманском брду, где је иоменути просјак живео, нашли су је ирострту кожама од тигра. Место кревета биле су прострте такође коже. Под кожама нашле су се степенице, које воде у пеђину тде је бпо сандук, окован у гвожђе. У сандуку је било 200 хиљада франака француских, турских, грчких, старих и нових новада. Мисли се, да је то све скупљено милостињом. Нод тим новцима лежао је рукопис, замотан у комад зелене материје, која се одмах распала, кад се дирнуло до ње. У рукопису палази се предговор, написан црвеним словима на старом јудејском језику: „Петар, рибар Исуса, Сина Марије, извршитељ Њетова завета, говори народима овог света, по наредби и у Име Господа." Гукопис је врло јасно потписан: „Ја, Петар, рибар, у Име Исуса у педесетој години свог живота, завршио сам да пишем речи љубави, треће Пасхе после смртн мога учитеља и Господа Исуса Христа, Сина Марије, у кући Вељера, близу храма Господња." Папирус, на коме је тај рукопис, доста је растегљив, не тледајући на његову старину. Научници у Јерусалиму после дугог испитивања, нису могли сазнати неке старе изразе, али дошли су до закључка да таквим чистим старим јеврејским језиком, с таком лакоћом и с таким знањем извесних обрта у говору није могао да пише нико од људи каснијег времена. Уз то папирус не гради се више, и то показује старину рукописа. Да се коначно разјасии то питање, телеграфисали су у Лондон библијском друштву, које је одмах послало целу комисију. После дугог испитивања комисија је исказала мишљење, да је рукопис истинит и призна, да га је писао апостол. — Познато је, да је апостол Петар умео да пише, и о томе се говори и у јеванђељу по Марку. Комисија у Јерусалиму и библијско друштво у Лондону непрестано донисују се и једно другом телеграфишу. Лондонско друштво даје породици Кореовој 20.000 фуната стерлинга за рукопис, али породица Коре не ће да прода рукопис. Ипак друштво је добило само право да фотографише рукопис и да га преведе. (Слабљеае римског католицизма у Енглеској.) Агенти Ватикана старају се да покажу, како није далеко време, када ће Енглеска прећи у крило римокатоличке цркве. Зато свакодневно штампају извештаје новообраћеника, а особито из виших кругова и свешгенства. Али истина је показла да није тако. Орган римско-католичког архиепископа у Енглеској, Ирској и Шотландији „Таблет" износи, да је број католика у Енглеској 5,209.056. Но како је тај број пре 10

год. износио 5-640.891, то се види, да је број католика за последњих 10 год. опао са 430.000 душа. Да католицизам у Енглеској слаби види се још и из протеста антиритуалиста, приликом устоличења новог Лондонског епископа Винингтона Ингрема. Први је протестовао свештеник Филинхем, прочитавши пред свима следећи докумензт: „Ја Гоберт Чарл Филинхем, викарије из'Хекстона, као протестантски служитељ из протестаитске цркве, протестујем лротив устоличења доктора Ингрема у својству Лондонског епископа због тога, што он није верни и одани члан енглеске цркве и што је участвовао при службама у језичничким храмовииа, особито у храму Св. Августина, где се безживотном хлебу од воде и брашна одаје ноштовање као Свемогућем Богу". Други антиригуалиста —- Кенсит овако је протестовао: „Доктор Ингрем неспособан је за управу Лондонском епархијом. У цркви Св. Августина у Степни приносио је он мисе за умрле и о. Ингрем не само да није одбио учашће, него је шта више и испомагао тај храм. Ингрем као члан капитула св. Иавла забранио је свештенику Бортеру место у Едмонтот, ако само не обећа, да ће нрекинути свршавање литургије вечером. Ингрем се увелико служио средствима источно-Лондонског црквеног фонда за распростирање римског учења у источном Лондону, препоручио је за цркву св. Марка свештеника Гозентала, крајњег сацердаталисту." Напослетку сви ти протести нчсу постигли своје сврхе, али су јасан доказ какве су симпатије према католичкој цркви у Енглеској. (Латинска мисија у Кини.) Нигде се и ни у чем не показује светски карактер римске цркве као у мисионарству. И сами противници признају вештину Гима, да римска црква зна одасвуд извући користи за себе. Како римска црква, тако и њезино мисионарство једним духом дише. Али узалуд вештина римске цркве, кад слабо помаже ширењу Хришћанства. Насилнички карактер римске мисије дивно је оцртао пастир Горбах у свом делу: „Китајска шисија епископа Анцера и одношај њезин спрам политике." По речима Горбаховим мисија тежи за славом, снагом и блеском, и да то постигне не бира средства. Мисионари католички дозволили су новообраћеницима, да се могу клањати и Конфучију, поштовати га принашањем жртава и кадом; сумњивим средсгвима привукли су у своје коло врло сумњива лица. По најбоље практикује то сам преставник мисије епископ Анцер. Његова резиденција слична је оружаној тврђави, и мада је тежио за венцем мученичкм, ипак је у истини употребио сва средсгва само да