Српски сион

С тр . 722.

„ОРПСКИ СИОН. 1 "

Б р . 43

бра 1 .' или не. За епископе пак постављају се искључиво лица монашког реда, односно и удови световни свештеници, који се посвећују тек пошто положе обете монаштва.* Сем тога у нашој овоаредеоној цркви; обичај је био, све док деклараторијске наредбе нису у живот ступиле, да се је сваки удов свештчник морао покалуђерити и своју парохију напустити. 45. §. деклараторије од 1779. године укинуо је једном за свагда овај канонима противан обичај. У Русији је до XIV. и ХУ. века дозвољено било ступати нежењенима на све степене клира. Од XIV. века пак митрополити су руски забрањивали нежењенима ступати у клир, а удовим ђаконима и презвитерима забрањивали су служити. Праксу ову потврдили су и сабори у Москви (1504.) и у Вилни (1509). Исте ове одредбе потврдио је истома.ш габор, који је држан 1551. године. Патријарашки сабор, држан у Москви 1667. године, и ако је признао да су наведене одредбе потребне, није их могао признати за кавонички нравоваљане и сагласне са сгаром васељенском Црквом, те .је прогласио, да у будуће немају обавезне снаге. Или и након ове одлуке удовим свештеницима су дозвољавали служити тек ио добивеној нарочитој дозволи која се звала еиишрахиљна грамата, а ђаконима тако исто, тек на основу орарних или иостихарних грамата. Издавање ових грамата коначно је укинуто за време ца рице Катирине II. године 1765. Но поред свега тога у данашњој пракси руске цркве сачувала се та особеност, да се световни през витери и ђакони пре не рукополажу док се не ожене, а безбрачни се не нуттају у клир црквени. Удозим ирезвитерима и ђаконима дозвољава се служити, али се удови ћакони већ не посвећују за нрезвитере. За епископе нак бирају се искључиво монаси. 2.) Посебпс одредбв гледе избора и рукоиолагања свештеничког. а) Избор и рукоиолагањв еаискоиа. Првобитно у апостолском веку, апостоли су сами бирали достојна, лица за чин епископски. Избор овај вршили су они или по упутству добивеном од 'Бога, или ношто су сами лично уверени били о достојности односних * Деклараторија од 1779. год. §. 21,

лица, или по автентичној сведоџби других лица, односно целе Цркве. Тако изабране особе рукополагали су апостоли скупа, или један између њих са сабором епископа, као што нам о томе јасно сведоче речи апостола Павла упућене епископу Тимотеју где каже; „ не н (рлдч о ског/их дароканТи кх т{К"к, еже дано т(к*к кмстћ прсроч*сткол1х с« козложени.их р8ка скл!цжничествл'' (I. Тим. 4, 14). Апостоли су се посгарали за избор еиископа у будућим временима, те су наредили, да се епископи имају посгављати сабором епископа. Прво апостолско иравило говори овако: „Епископа нека ностављају два или три епискона". Речи наведенога иравила односе се како на на избор, тако исто и на рукоиоложење епископа.** На основу овог апостолског правила избор епископа првих векова обављао се на сљедећи начин. Еада се оснивала нова, или попуњавала обудовљена епископека катедра, обласни митрополит је сазивао епископе подчињене му области на сабор у главни, катедрални град дотичне епархије за коју је требало поставити епископа. Да избор правилан буде захтевало се да су ирисутни сви, однбсно већина или три епископа оних епархија које су сачињавале односну митронолитанску област или црквени округ (бкзпогрд); они пак који нису дошли, дужни су били послати своје грамате (писма,) у којима изјављују да пристају на саборско решење, или у којима износе своје мишљење о томе, кога би ваљало изабрати. Избор се никако није могао сматрати иравоваљаним без пристанка митроиолитова, којему је прииадало право потврде и рукополагања изабраних; према томе се је онај избор, који је обављен без митрополитова нристанка сматрао за ништав, а изабрани се није могао рукоположити. Наведени изборни поредак потврђен је у четвртом веку првим васељенским сабором. У једном својем правилу говори номенути сабор овако: „Епископ треба у опште да ностављен буде од свију епископа, који су у еиархији; а ако је то мучно, или због какве хитче потребе, или зб.ог даљине пута, нека се барем три на једно место сакупе, а одсутни нека такођер свој глас даду, присгајући кроз грамате, и тада нека се обави рукоиоложење; утвр1)ење иак свега тога има ирипадати у ** По епископу Никодиму речи „нека поотављају" односе се ли на рукоположеае. (в. Правила X. стр. 45).