Српски сион

џ Ј јрој 44.

„СРПСКИ СИОН"

О тр , 737.

као она благословена њива, што себеслаЕлењем деноси обилан род. На такав се начин, очитовала љубав милостивог Самарјанина; он се није ни мало колебао, хоће ли своме ближњем притећи у иомоћ или ће као и онај свештеник или левит иоред њега проћи, не пружав му мелема, не, него видевши га сажали му се и иристуиивши зави му $апе и зали улем и випом и тсадивши га па своје кљусе, доведе га у гостионицу и потруди се око њега." Оваковом дивном љубављу треба да смо и сви ми као добри хришћани прожети и у срећи и у несрећи и према пријатељима и према непријатељима нашим, сећајући се свагда милостивог и преблагог Творца, „ који заиоведа своме сунцу те обасјава и зле и добре и даје дажд иправеднима и пеираведнима." (Мат. гл. V, 45). Узалуд се дакле хваста вером онај, који не показује делателне, стварне љубави. Некз љубав непрестано дела заповеда нам Господ наш Исус Христос додав, „ да %емо се ио том иозпаши, да смо му ученици, ако узимамо љубав ме^у собом ." (Јов. гл. XIII. 35.) Та сви ми видимо и осећамо, да нам бриге зарад одржања свога с даном у дан расту, па као да је Господ наш Исус Христос на данашње време циљао, када. је казао „сиромахе свагда имаше са собом. а мене немаше свагда (Јов. гл. ХИ1. 8.) јер се сиромаштво брзо шири, па ако сад к овоме и не љубав долази, онда нам заиста одвећ мучан и несносан постаје овај наш живот: све не воље и терете око одржања свога у стању је дакле једино љубав да олакша, да ублажи. Јест, алк рећи ће који од вас, та како могу свога ближњег да љубим, кад је пун мана и недостојан моје љубави? Истина је, све је то тако, али не треба он један од нас да заборави, да сваки човек има својих погрешака и мана, без истих нема нити може бити ни једнога човека на свету; па на питање, како воли човек себе, да ли са погрешкама или без њих, одговориће нам се: свакако са погрешкама; и нека је он погрешака иун као оно плаво небо звездица, ипак ће он себе волети и то тим већма, што је несавршенији. И ова је љубав у њему тако јака и силна, да .ју је само смрт у стању из срца његова ишчупати. Зато и немамо права,

да свога ближњега због његових погрешака презиремо и мрзимо, нити љубави своје од њега ускратимо па ни онда, ако су погрешке његове против нас наперене, јер нам св. писмо ирепоручује: да не будемо ником иишша дужни, осим да љубимо Један другога, јер који љуби другога, закон испуни." (Римљ. гл. XIII. 8.), а то се иначе јасно види и из самих речи Христа Спаситеља, којих је апостолу Петру на питање његово: Госиоде, колико иута ако ми сагреши браш мој да му оиросшим? До седам пуша? одговорим,о: не велим ти до седам иуша, него до седамдесет иута седам-десеш." (Мат. гл. XVIII 21 — 22), Видите благочестиви Хришћани моји, на такав се начин исказује права, братска љубав, која изгледа као оно блага звездица, која у ноћи, у ноћи нужде светли најлепше. На овакав пример братске љубави угледајмо се и ми, па ћемо онда у истину љубити онако, као што Исус Христос препоручује; та и Он је нас тако љубио, да кад болни и преболни бејасмо, све је наше болове сносио и све муке наше трпио. Па зашто захтева Бог од нас, да ми и најтеже и врло честе погрешке ближњег нашег не само мирне душе сносимо и због њих не бунимо и на освету никад не иомишљамо, него да му исте од свега срца праштамо, шта више њега као самог себе љубимо, те да му зло — добрим, неправду — правдом, исвету — праштањем враћамо ? За то, љубазни моји, јер је и Господ наш Исус Христос тако радио; „ Оче опрости им, јер не знају шта чине " рекао је Он у часу највеће муке и патње, (Лука гл, ХХШ 34) а ми будући да смо ученици Његови, то Он од нас с потпуним правом тражи, да и ми тако исто радимо тим пре, што је сваки ближњи наш чедо божје и члан оне велике људске нородице, чије је свеопипи Отац — Бог, ко воли Оца, тај воли и Сина ," не гледајући, да ли је тај наш ближњи славан или обичан човек, — та смрт и онако ће нас све изједначити тамо у гробу, где се неће знати за разлику: ни ко је цар или војник, ни ко је богат или убог, ви ко је праведник или грешник; не гледајући у каквој кући обитава., да, ли у палати сјајној или колибици ниској; ни чим се храни, да ли јелом исносника Јована или Лукуловим