Српски сион

шт. «

„^гт/дв 1/пид,

«Г. «± I .

духовно — управном попеченију иотчи њено евијесно и драго ми свештенство. У Плашком, у очи Арханђела М1хаила 1901. год. Б]пиекоп Михаилтв с. р."

Истина о грофу Лаву Толстоју С руеког превео Ст. Р. (прочитано у богословском књижевном друштву „Слози".') Ради истине и здравог смисла сматрамо корис ним упознати руасе читаоце и мисце са чланком о Толстоју, који се иојавио пре њеколико дана у мајској свесци иознатог лондонског листа Моп1ћ1у КеУ1в№ (Мјесечни иреглед). Писац г. Калдерон даје том чланку наслов: Тће \Угоп^ То1§1о1 (Лажни Толстој). * Руска је црквена власт сазнала и установила напошљетку фект , који је ево већ скоро четврт вијека био познат циједом образованом свијету — потиуну несугласност између учења цркве и учења Толстојева. Свети је Синод потврдио одлучење гроФа од цркве, који се већ од дужег времена тим бави, да одлучи од себе цркву. Дуго ћутање Синода само се тиме и тумачи, нтто до њега нијесу долазили религијозни списи Толстојеви, јер их је цензура задржавала. Толстој и ученици његови одбацују „бесмислени и неморални" догмат искупљења, заједно са учењем о личности Божанства, о Божанству Христа, о будућем животу, о свему, на чему је основана црква са цијелим својим богослужењем и обредима. Зато би могло изгледати, да су они дужни равнодушно сусретати громове црквене осуде, могло би изгледати — како се могу ученици гњевити за то, што црква отказује учитељу утјехе религије, које он већ толко година одбацује, разглашујући, да су оне лаж и насиље. ГГа шта? зар није чудновато, што они сад позивају сав цивилизовани свијет да подијели с њима вапај горке срџбе на клерикалну тиранију. Због такве чудновате недошљедности треба се задубити у психологију те необичне чете ентузиаста уз свјетлост оног социјалног и религијозног учења, које они исповиједају.

Из палуобразовапе средиие, од оног времена, кад су у њу продрле сериозне мисли, цроизишло је пово друштво људи, напуњених благородним, али не дубоким тежњама које очекује и захтијева оживотворење мира и среће на земљи. Ти људи траже за то брзе, коначне мјере: учењаци им не дају жељеног одговора; тада они траже себи иророка. И гле ( кад им тај прброк ироповиједа, да њихови лијечници ништа не разумију у лијечењу болести, да њихови свећеници и управитељи употребљавају јзвоју власт и разум само ради своје личне користи, — они нримају пророка с усхићењем — као да им је казао више, него што су они сами знали и мислили, — и постају новим хришћанима, теозоФима, толстојцима или њечим другим те врсте. Налазећи, да сви учен>аци и филовофи нијесу у стању да ријеше неразрјешива питања живота, обратили су се због вјерног ријешења њихова к људима, који нијесу оптерећени никаквим знањем. И ето таква је баш публика отворила уши да чује ироповајед Толстојеву. И он је почео учити, да су сви доктори, законословци, духовници, државници, филозофи — сви или луде или варалице и шарлатани, и да свијет треба да одбаци сву своју цивилизацију, знање, умјетност, таленте, вјеровања, законе, војске, Флоте и цијело социјално уређење. Очевидно је, да би та ријеч морала изгледати суровом образованим члановима друштва, јер су сви они —- доктори, законословци, државници, духовници, војници, учењаци, земљопосједници и томе слично. Осим тога има још важнији узрок, зашто није људима разумним и образованим јасно јеванђеље Толстојево: узрок тај, што се то јеванђеље у свим својим дијеловима састоји из протусловља не само с разумом и искуством, већ и само са собом; и такова немоћна мисао — премда може бити својствена дјелимичном расуђивању засебног лица, али већ никако није својсгвена филозофији . Дјелимична се мисао може још колебати према расположењу духа, — али истина мора биги увијек вјерна самој себи. Но слабост мисли — ништа не значи