Српски сион

бр. 41.

С тр . 781.

за еитузиаста. Тој опширној дружини ентузиаста, која неирестано расте, својствена су свакојака нротусловља вјеровања, шта више својствено јој је да вјерује у лаж, коју онн сами сазнају. Па инак ти људи често владају друштвеиим мишљељем они стварају репутације: једне иокривају срамотом, друге овјеичавају славом, они скуиљају маеу упаљивог материјала, од ког се може запалити и сериозни дио друштва. Раду Толстојевом нанијели су ти људи велику штету, зато што су привидног, лажног Толстоја поставили као њеки идол у музеј славе, а садашшег, нравог Толстоја сакрили, поставили у засјенак. Ја не говорим о литерату Толстоју, који има трајну репутацију у мишљењу свију разумних људи; говорим о раздвојеном Толстоју у пошљедње вријеме: један, прави, добар човјек, госнодар Јасне Пољане; други, лажни Толстој, који неуморно нише књиге и памФлете, у којима излаже стиду и срамоти све најбоље тековине разума и труда људског. Та дволичност — тешко је искушење и за самог Толстоја и за његове ученике. Лажни је Толстој написао велику књшу као доказ за то, да је он онај исти, што и прави Толстој. У тој књизи тежи он да постави протусловље свог бића као религијозни догмат, који се може назвати паралелограмом моралпих сила. Ученици његови узимају тај догмат, као основу за суђење о Толстоју, за оправдање очевидпих протусловља међу његовим ријечима и дјелима. Лажни Толстај нише памФлете за доказ тога, да човјек треба да се ослободи сваке своЈине, да не зна ни за жену ни за дјецу; и у то исто вријеме живи прави Толстој са својом Фамилијом у свим удобностима живота., на имању у туљској губернији. И ево чиме он себе тумачи: „Он је желио (вели један између његових штоватеља мср. Елмер Мод) да ради у потпуној сагласпости са својим учењем, али то иије могао испунити. Није се могао, на примјер, одрећи своје властитости, а да ие расрди своју жену и дјецу — можда би се они обратили у таком случају на

власти с молбом, да га задрже од тога. То је јако збунило Толсгоја; ио он је осјећао, да наносећи штету, не може чинити добро. Никакав одлучап чин (на нримјер раздати све сиротињиј не би му могао послужити онравдањем, — јер би побудио горко чувство гњева у срцима најближих људи. И тако му је дошло у памет да преда сву преосталу својину жени и Фамилији и да продужи живот као и прије у лијепој кући са слугама, подносећи са благошћу приговоре поради „недошљедности" и да се задовољи тим, да се, као допуна литерарном раду, занима ручним послом и да живи по иогућиосги једноставно и уздржљиво". Изгледа да би тешко било „чинити добро, не проузрокујући штете, не производећи горког гњева у срцима ближњих људи". Та се „ситна" запрјека природно јавља, кад човјек, особито још ожењен, намисли да испуни систему живота, која је основаиа на сиромашгву и безбрачности. И гле толстојци се обично љуте, кад чују приговарања њиховом учитељу због недошљедности: у тој је срџби без сумње лично чувство, јер сви они, клањајући се системи, не испуњавају је — једва ће се наћи један тако вјеран међу хиљадама штовалаца Толстојевих, који су расијани но свем свијету. И та је црта особито карактеристична у религији, која се бори, која говори свему свијету, да све остале религије нијесу ништа друго, већ лаж, коју су измислили пошљедоватељи само за онравдање свог развратног живота. И тешко је, разумије се, врло је тешко испуњавање. Тешко је дјело за човјека који презире и одбацује заштиту закона — да живи на свом имању (такво вјеројатно предпоставља Толстој у сваког од својих учеиика) и да се храни, без сваког куповања и иродавања, од рада својих руку, — кад још уз то тумарају гомиле гладних хришћана. Недавио смо читали рачунске извјештаје једпе опћине правих толстојаца: таква је опћина становника никобарских острва, који јамачно нијесу ни чули за Толстоја. Ево како они живе: у њих нема ниједног човјека, који би имао власт. Потпуно одсуство потчињености —