Српски сион

С тр. 782.

„ОРИСКИ

СИОН".

Б р . 47.

најјаснија дрта њиховог содијалпог јкивота. У селима нема пикаквог старјешине. Мужеви немају никакве власти над женама родитељи над дјецом — сваки човјек сам по себи не зависи ни од кога. Нико ие ради, јер није потребно да се ради. Сваки налази све, што му је нужно у животу. Кокосова дрва доиосе толико плода, да га немају куда метнути, — а шго нреостане, то мијењају за рум, за дувап, сребрпе кашике, црне калпаке, што оии особито воле. Нема никакве борбе за опстанак, — и шестогодишњи дјечак може добити себи све, што му је потребно, Никоме не пада на памет, да је потребио плаћати какве год порезе, да је потребно раскрстити се с каквим год сусједима. Уопће не може се ништа рђавог о њииа рећи, — они су добри, простодушни људи. Новци им нијесу ни за што потребни, они и не знају за новце, само узимају радо ситне монете, зато што праве од њих себи наките." Ето оживотворења Толстојева идеала. Знаменито је у њему, и сјећа иа Толстоја, што је речено о монетама: код њега је у причи Иванушка луђак речено: „кад дођу до новаца, дају својим женама монете за минђуше, дјевојке их унлећу у косу, а дјеца се с њима играју по улици." Истина, Никобарци нијесу анђели и неће достићи савршенство — потребан им је рум и дуван, а то не спада у систему Толстојеву, Али у свему осталом они тачно исиуњавају учење Толстојево : нема никакве дисциплине, никакве потчињености Они владају таком цјелином убјеђења, с каквом се не може ни сам Толстој похвалити, ни ученици његови; они једиии, може се рећи, живе у таким условима живота, у каквима се може оживотворити политичка економија Толстојева : „нема борбе за оистанак — све је, што је потребно за живот, принравно — пред вратима". Више од тога не тражи ни сам Толстој. Он је убијеђен, да невоља радничког сталежа произилази само отуда, што богаташи тјерају сиромашне са земље, која кипти храном и свакојаким нподовима земаљским, али таква нолитичка екоиомија могућа је тамо иегдје на југу Русије, у плодној

| земљи, и то у најродпије годипе. Ако би I ма кад сав свијет сишао с ума и ночео нримјењивати Толстојеву теорију унрављања, то би почело становништво бјежати из Енглеске, Фраицуске, Њемачке, Русије, — бјежати ма куда у плоднија мјеста или на острва никобарска. Узмимо, -да су све то — личне заблуде: иајмудрији међу ФилозоФима може заблудити. Но лажни се Толстој ослања на авторитет Исуса Христа, да онравда своје учење, да потврди авторитетом недостатак разумних основа. Гдје би он уловио толико ученика, ако се не би позвао на Јеванђеље. Како би се ои сакрио од критике, кад не би себи подигао тврђаве од библијског текста. Па ево, треба иогледати на чему су основане те тврђаве, и те везе, којима се он усиљава да утврди и нриведе к јединству своје филозофско учење, — је ли могуће признати истииитим и правим. (Свршиће се) Проповед приликом гласа о „појави матере Божје." „Тада ако вам ко рече: ево овде је Хриетос; или: ено онде; не верујте." ( Марко 13, 21.) Љубазни Хришћани! Чудан је човек: пун је радозналости, мори га љубоиитство. Човек је рад да зна не само: шта ће бити ? него и: где ће то бити, кад ће бити и како ће бити 1 Па ако само кога иитати може — питаће га и расизтивати о свему и свачему. Па и ученицп Исуса Христа беху људи; и они беху радознали, и њих је морило љубопитство. С тога ће једном и запитати Христа: „Учигел>у, кажи нам, кад ће то бити, и какав је знак твојега доласка и иошљетка века? - ' (Мат. 24., 3.), а то су га питали за то, што им је Христос о свом доласку говорио, те су они ради били знати, кад ће то бити и по каквом ће га знаку познати. Но Христос им одговори, да „о дану томе или о часу нико не зна, ни ннђели, ко.јн су на небесима, ни син, до отац", ипак им је навео неке знаке по којима ће познати, да се ближи време доласка Христова и „пошљетка века."