Српски сион

Б р . 50. __ „ОШски П р о л о г у свечаној седници „Слоге'- у славу стогодишњице Јована РајиЂа од смрти му. ПРЕД РАЈИИЕВИМ СПОМЕНИКОМ. С побожношћу по стоти летос пут Припалисмо му свећу задушну Прекадисмо му и прелисмо гроб Учинисмо му помен; А споменик је диг&о себи сам: Наслагана је ено кам по кам Од силних књига пирамида цела, Од мучног труда — бесмртних му дела. И трајнији је тај од камена, Што би му дигли, ил од тврдог туча; А силније од слабог пламена Свећица наших букти она луча, К°ЈУ Ј е Р°ДУ он подарио, Којом је српски род озарио. Буктињу ту, којом је мрачна поља Прогалости наше откривао давне Крчећи пут нам у времена боља, Да прихватимо из руке му славне — Па с њоме хајдмо, где је пирамида, Што трудом својим сам себи сазида, Да обасјамо, што нам није тајна ., . . Ал нашто луч ту — по себи је сјајна! Ено нам блиста сама сјајна слика Рајића нашег дичног споменика: У темељих му врх земље је равне Наука свете цркве православне „Камен је вере" први кам у стени А на њ се ниже још много степени. Над овима је у дивноме скоду, Што створи љубав према своме роду: „Историја разних славјанских народов, Наипаче Волгар, Хорватов и Сербов." Ал тај свод је пук&о баш по самој среди, „Трагедија Урош" из јаза се бледи, А врх свода тутњи, гиба се и вије „Бој змаја с орлови" по њему се бије. Кад пак преста врева земаљскога боја, Кад га прими Господ у наручја своја, Изнад свега тога заблиста се чиста Рајићева биста. И томе је ето данас стото лето. Још је „Цвјетник" стигао одма другог лета

СИОН.* С тр . 829.

С побугаена гроба ту да се раецвета. Ето то је слика Рајићева тога дичног споменика. А песма ће ево да вам протумачи Шта та слика значи. Што јога нисмо пали, што се не бојимо, Вера нам је темељ, на коме стојимо. ЈгЗато се и Рајић на посао стави, Да тај чврсти темељ понајпре углави. Тад на њега сложи родољубља дело, Што под једно име братински је свело Два рођена брата: Срба и Хрвата, А Бугар се уз њих стави као трећи: Јер тек сва три заједно били су му већи Од наших тирана ода свију страна; Јер сва три су браћа од једнога рода, А крв није вода Па када се стиче из једнога срца, Нека нам једнако у жилама врца! Та кад пукне тај свод према нашој глави, И бледи се Урош из Јаза појави Судбина нас клета јога задуго клеће, „Бој змаја с орлови" код наспрестат' неће, Те гато нагае бегае старином, исконски, Дуго ће се звати турско-македонски; Па докле нас јогате старе ране тигате, Док су земље нагае ту^е разбојигате Ко не усхте брата братом — реч је стара Туђина ће трпет ( као свог господара. Па ти дична сени, калуђере врли! Што си тако хтео да брат брата грли, Што си целог века пламен жића свога Сагоревао само ради дела тога, Што си се одрицао и славе и власти, Да са дела својих достанеш се части Дај, да твога рода нада и уздање Буде вазда „Цвјетник", вечито цветање На основу оном, који ти углави И на који твоје дично име стави ; Да узора тебе скромности и мара, Навеки задржи сред својих недара! Нек нам увек блиста Врху рада твога твоја слика чиста! Ти, који си негда свештеника дигао, Просвећене да је у просвети стигао, Да је био дика српског свештеника Дај, да омладина српских свештеника Тебе дигне, свагда да јој будеш дика!