Српски сион

Отр. 8В4. „СРПСКИ СИОН." Вр. 50 . . : _

језика пашег, и вагие свеше ирадедовске вере, која нас учи у верности насирам владатела свога, не устуиити пикада никоме." Овако радећи излиће се благослов Божји над иајсиромашнијим нашим домом, над добрим родом и породом нашим, који ће свагда исшину љубиши и твориши, чиниши дела милосши душевпе и шелеспе, љубити Бога и цара, који ~Ке бити богаш духом, мирољубив, у вери сшалан, слушати власши и свешшенике своје народне, радујуЛи се великој натради па небесима. И кад је тагсо, зар нема право Србин, гато негује и чува своје свето православље, весело и задовол^но певајући: „Благо оном који носи Православно име, — Благо мени кад се могу, Поносити тиме! (Крајишник.)

Беседа против псовања. „Б $дн нма господн« кл4г0гослокено отж нум1ј н до к-кка " (Цркв. песма). Бога славити и достојно ноштовати прва је и најглавнија дужност сваког човека иа земљи. Бог је створио човека по своме облику, чиме га је одликовао умпим и душевним особинама од животиља и поставио господарем свију твари на земљи. И у том одликовању своме човек налази довољно побуде, да свога творца као милостивог Оца више свега љуби, слави и поштује. И кад је то дужност и човека природнимразумом одарена, колико је већа дужност за човека, који је св. тајном крштења духовно препорођен и јеванђеоском науком иросвећен, човека хришћанина, који је одређен не само да ужива блага царства земаљскога, већ да буде учесник и вечних блага у царству небесном. Прослављање и поштовање имена Божија човек је дужан исказивати и мислима и речима и делима. ^Љуби Госиода Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снатом својом, и свом мисли својом. и (Лук. 10. 27.) учи нас Христос Спаситељ. И то мислима , кад се непрестано старамо о томе, како ћемо Богу угодити и тежимо за хришћанским

врлинама: нравдом и истином; речима, кад се Богу убрдпо молимо свагда и па сваком месту, а особито у св. храму, певајући при том духовпе несме, које се у славу Божију узносе, и које нам својом узвишеном садраЈиаом душу и срце оилемењују; и.апослетку делима , која истичу из побожних мисли и племенигих осећаја, и која Госнод наш Исус Христос као иајноузданије мерило прослакљања имена божијег сво.јим ученицима препоручује говорећи : „ Тако да сија свешлосш ваша иред људима, да 'виде ваша добра дела и ирославе Оца вашег, који је на пебесима." (Мат. 5. 16.) Па кад то знамо, дајте, љубазни хришћани, да се зааитамо: ха ли ми Бога достојно славимо и иоштујемо мислима, и делнма нашим? — Ја се ие желим упуштати у испитивање ваших мисли, јер, њих једино Бог зпа, који иснитује срце и утробу човечију, него ћу само да бацим један иоглед на оно, што својим ушима чути и својим очима видети можемо, а то су речи наше и дела наша, пак ћу да вас запитам: да ли се ми у дапе, који су иа службу божију посвећепи, скупљамо у св. храм, да одамо славу и хвалу Богу молитвом и несмама црквеним, и да се у закопу Божијем поучимо, те да поживимо на корист и себи и својим ближњима? Но, на ово иитање најбоље ће нам одговорити ови зидови храма нашег, који су у дане недељне и свечане на жа лост већином празни. У место тога ми у те дане или богодано време узалуд проводимо. или се скупљамо по крчмама и другим местима, где се могу чути свакојаке непристојне речи, скарадне несме, на и сама псовка, којом се име божије хули и безчасти. И овде ћемо се па часак задржати, јер овај гадни порок псовања све то вшпе отима маха међу нама, те се као отрвна зараза шири и распростире не само међу одраслим људима, већ на жалост и међу омладином пашом, па и самом незрелом децом, која још пи молитве Господње не знају, у толико, да се данашњим даном на сваком кораку могу без зазора чути свакојаке саблажњиве и бесгидпе псовке, које су нам тако рећи у крв и