Српски сион

Отр. 860

„(ЈРПШШ СМОН. а

В р . 52,

мо, док свјетлост траје и топлота грије. Радећи да напредујемо, а напредујући да се приближујемо Богу, Оцу нашем небесном, који је створио и дан и свијетлост и топлоту за живот и рад и напредак наш и свега што је на свијету. , Тргнимо се за то сви, мали и велики, стари и млади, богати и убоги и престанимо приговаратп и запомагати, престанимо, зловољом срце своје раздирати, а душу тровати, па појмо данас и ликујмо сложно сви који љубимо Спаса Христа! Појмо и ликујмо заједно с Црквом нашом, пуни чисте радости срдачне и правога весеља божићњег. Или зар немамо ми у истину разлога бити задовољни данас и не уздисати за свима с реда данима прошлима; или зар немамо ми нигдје ништа, од чега би могло срце наше заиграти, а душа се разведрити и Вогу благодарити, што живимо управо у дане ове, незавидећи онима, што су живили у данима прошлима? Промислимо о свему као што доликује дану данашњем, у који се родило разумно Сунце Правде и Истине, и кад промислимо све мирно и праведно, мораћемо признати, да заиста немамо разлога бити незадовољни и уздисати данас. као што се може то чути и видјети доста ме^у нама, а и око нас. И за што да смо незадовољни, зашто да уздишемо данас и запомажемо? Да ли ради бриге и рада, што можда отпада на појединца више данас него ли њекада? Али брига и рад није несрећа, него управо срећа и живот, а срећа и живот треба да. нас тјеши и весели. Дема пишта боље човјеку пего да се весели опијем што ради, јер то му је дио , вели Проповједник мудрости Божје и среће људске. Дакле рад нам је дио наш од Бога, и зато нам је и дао Бог разне тијела и душе дарове да радимо и привређујемо с њима, као онај у св. еванђелију добри и вијерни слуга, а не да их у земљу закопамо, као онај лијени и невјерни слуга, или да их у лудо затремо, као онај блудни и расипни син, о којима говори такође св. еванђелије.

Ео се дакле тужи на рад, и ко је због рада неспокојан и незадовољан, тај устаје на самога Бога и дарове што их је Бог дао тијелу и -Јтип нашој, јер ти дарови и јесу оно што човјека чини човјеком и сином и н^гаљеднпком Божјим. Човјек дакле нема разлога, да се тужи на рад, да у раду гледа несрећу своју, него треба да с| весели раду и да је благодараи Богу. док се год може мицати и радити. У царству Божјем, већи је онај, који вигае добра привриједи, уради, научи, створи. Знам да ће на то многи рећи: није ми криво гато радим, ал сам незадовољан гато ми се рад не плаћа онако како би требало. Тако ће рећи ратар, ал би требао да промисли најпре мирно и праведно, да ли ради он ополико, колико треба, и онако како треба да ради; да ли даје земљи оно гато јој треба и онда када јој треба, па да и земл>а може дати оно, што се од ње тражи, а пе земљи дати мрвицу, па тражити пуну житницу. Тако ће рећи и трговац и занатлија да им се не наплаћује труд и рад њихов, ал би требалп да промисле најпре мирно и праведно, да ли они раде добро и искрено, да ли не одбијају од себе муштерије послугом својом, цијенама својима, и осталим што је у њиховој власти, у радионици и трговини њиховој, и када то све добро промисле, онда ће морати признати да су криви понајвише сами слабу послу и заради својој. А тако ће и господип и господар, слуга и надничар, и сваки други радник наћи незадовољству своме и повода и разлога поиајвигае у себи самом, само ако потражи незадовољству своме извор, мирно и савјесно. У сваком труду има добитка, вели Премудри, а није ли добитка онолико, колико би ми хтјели, то или се не трудимо онако и онолико, како и колико би требало да се трудимо, или што очи човјечије , по ријечима Премудрога, пигда нијесу сите. Али та неситост очију нагаих, не треба да је на несрећу нашу, него да нас