Српски сион

„СРПСКИ

СИОН."

С тр. 861.

јогп већма потстиче на труд и рад, од кога ће пам и добитак бити већи, и очи ситије, и срце задосољпије и пуније хвале Богу за сва добра која пам даје и иреко труда и рада нагиега. Незадовољни смо иапослетку данас не само са малим добитком, него вичемо с реда и на свијет данагањи, да је зао и неваљао, да вема ни међусобнога повјерења, ни вјере, ни љубави, и да пеће свијет данашљи да зна ни за Бога ни за дугау. Тако се од прилике тужимо, тако ружимо данас једаи другога, и сви све скупа. А кад би промислили мирно и праведно и упитали се: ко је то тај свијет, ко су то ти људи на које вичемо да нам огорчавају живот и отепзтавају рад нага и напредак, морали би признати, да смо ми сами итај свијетити људи; п кад би по том погледали боље у властито срце нагае и дугау, нагали би и ту с в е г а о н о г а, ради чега вичемо на људе као зле и опаке; нагали би и у нагаем срцу леда студена, а у дугаи м р а к а с в а к о ј а к а ц у грлу нагаем застала би пријекорна ријеч на сабраћу нагау, кад срце твоје добро зна, да си и ти био сирам многих такав, као што је он сирам тебе , говори нам Проповједник Божје мудрости. А кад би јога боље загледали, и то при свјетлости разумнога Сунца Правде и Истине, у срце и дугау нагау и сабраће наше, ми би видјели, да нема ни у срцу ни у души онога и онолико, гато и колико се у опгате мисли да има; видјели би да су то понајвигае ситне и незнатне разлике у мислима и осјећајима, у жељама и намјерама, у погледу на свијет и његов живот и уре^ење, разлике које не би смјеле ни да нас озловоље, а јога мање да нас дижу на Бога и на људе. При тој свјетлости разумнога Сунца Правде и Истине, видјели би ми и сазвали још и то, да је неспокојство у душама нашима и незадовољство у срцима нашима понајвише њека свима нама, више мање, урођена, а данас доста развијена жеља и тежњазанечим већим, бољим, савршенијим од онога што имамо.

Али та самим Богом у нас усађена жеља и т е ж њ а не би смјела да нам живот трује, ни да спрјечава рад наш п напредак, него напротив требала би да нас још боље потстиче на све живл>и рад, на све бољи живот и напредак наш и свега свијета, који милом Богу хвала, иде ипак, кад брже, кад спорије, али увијек на боље и у напредак. А да је заиста тако, обазримо се само по кући нагаој, обазримо се око куће нагае, а и даље по свијету, и видјећемо, да смо у свему одмакли, хвала Богу, доста дзлеко упапредак од онога, гато је и како је њекада било. Нијесу ли к у ћ е нагае и з г р а д е веће и љепше данас, него што су биле његда? Нијесу ли поља наша и ливаде чигаће и шире данас, него гато су биле за вријеме отаца нагаих и дједова? Нијесу ли путеви нагаи и друмови гла^и, тврђи а и правилнији данас него ли његда? Није ли нам живот и рад и лакгаи и успјеганији данас него ли његда? Нијесу ли и одношаји нагаи државни, црквени, другатвени, законима и боље и чвргаће уређени данас него лињегда? Данас више не може бити ни помора ни глади нити икоје невоље онако, као што ја могло бити њекада. А ни штета одватре, воде или града из облака, не бојимо се данас онако и онолико, као што смо се бојали њекада, јер од свакога зла и знамо и можемо да се браннмо боље и успјеганије дапас, него ли њекада. А школе наше, та огњигата гато духу нагаем дају свјетлост и снагу, његда једна од друге на дан хода и вигае, данас једна другој скоро на, догледу стоји, расвјетл.авајући свака према снази својој таму око себе духовну, и дајући ученицима својима на свргаетку свјетиљку духовну, да могу и даље знаности и науке наставити сами. Тако исто и светихрамови наш и, његда мали и невиђени, данас љепотом својом и величином засвједочавају боље вјеру нашу у Бога, и љубав за љепоту светих Домова Божјих! Не одњегује л' жива љубав наша