Српски сион

См». 862.

скоро сваке године по које ново дрво живота, са кога шгод једући, кријепимо се снагом и духа и срца и душе наше, и као појединци, и као поједине од разне руке задруге, а као цијелина народна. Није ли такво једно дрво живоша и она баш овога љета, из живе љубави наше према роду и вјери отворена у Загребу бијелу, кућа наша, за о др а с л и ј у ж е н с к у д ј е ц у н а ш у ш к о лску, да нам дјеца, особито женска, и ван куће своје, као и код куће, добију хпто више пажње и васпитања свога, у духу вјере своје и народа, да нам остану тако што више наша, а ми што више 1БИХ0ВИ, да останемо своји! У свему, Вогу хвала, идемо на боље, у свему идемо унапредак. А опазимо ли гдје, да није тако, нека нас то не збуни, не озловољи, него још боље осоколи и опомене, да устрајемо у вредноћи и честитости до краја. Срећа наша и напредак и ако доста, зависи од прилика у којима живимо, али зависи још више од нас самих: од воље наше, којом устајемо на посао, од љубави којом радимо око посла, од вјештине, којом се помажемо при послу, и дурашности, којом устрајемо код посла. А да срећа наша и напредак не зависи од нас више него ли од прилика у којима смо случајно, онда ми не би били друго него лопта, којом се игра случај по својој вољи. Но кад би то било, онда људи не би били ни добри ни зли, и онда не би било ни казне ни награде, ни среће ни несреће, ни раја ни пакла! Но није тако, него сваки од нас добија добро или зло, рај или пако, по заслузи својој, Добро за добра дјела своја, а зло за зла, јер зло добра допијеши пе&е; што нам је пак преко заслуге наше добра, тојемилост Божја, која допуњује немоћи наше. И покрај те милости Божје можемо ми бити мирни и спокојни, срећни и задовољни, у свакоме стању нашем и положају, само ако живимо и радимо сваки према својим силама, према талантима од Бога добивенима.

Вр. 52.

Према томе и онај еван^елски слуга, што је на примљена од Господара свога два таланта привриједно још само два, похваљен је и награђен исто онако, као и онај који је привриједио више, јер више је од Госцодара свог и добио. Бог дакле тражи, да сваки од нас живи и ради, привређује и чини добра дјела према рилама својима, и за то онај који располаже са више знања, снаге, добра, дужан је према силама својима, према ономе с ч и м е располаже и давати и радити и добра дјела чинити. А тако може и да троши више онај, који више има и зарађује, а онај који мање има и зара^ује, мора да мање и троши, ако неће да сам себе вара и упропашћује. Бог је, који је по премудром и неиспитаном промислу Свом д а о људима разне дарове, разна добра, разна знања, и вјештине, једном више другом мање, свима према силама њиховима, да се покрај те разлике можемо боље један на другога угледати, један с другим натјецати, ко ће више привриједити, ко ће бити бољи, мудрији заслужнији, милији и Богу и људима. А при томе није главно ко који посао у домазлуку Божјем ради, јер су сви послови од Бога. одређени, и сви се с реда морају радити, него је главно то, да сваки посао радимо у Божје име, и да га радимо тако, да смо кадри за све што урадимо и одговарати Богу и људима. Звијезда што је на данашњи дан засјала над Витлејемом и довела источне цареве, Да се поклонеу јаслама Христу Господу, та звијезда— водиља, наука је Христова, која свијетли свима људима, и изводи свакога, који само искрено хоће, из таме у свијетлост, изжалости у радост, из незнања у мудрост, из ропства у слободу синова Божјих. И чим вигае примамо у се свјетлости од те звијезде-водиље, од науке Христове, тим се боље свијетли и лице и срце наше од унутрашњега блаженства нашега, и тиме смо питомији, обзирнији, добродушнији, даље видимо, блажије суј димо, више подносимо, Богу смо сличнији

„еирсЕи сион.»