Српски сион

Број 2.

„СРПСКИ СИОН'

Стр 25.

овакви низови срсдстава (сврха). Тај почетак пак може бити у сваком таквом низу само средство, јер ништа на свијету, што хоћемо да постигнемо, не долази само од себе, већ се све стјече трудом или нашим или ту^им. Тај труд је средство, а оно, што желимо постићи, сврха. Из овога ме|ју тим видимо још и то, да како год мора сваки такав, ма како дуги низ средстава (сврха), почињати са средством, тако мора он уједно и свршавати са сврхом. Што више, тај свршетак је још сигурнији него ли сам почетак, јер прије него ли и какав посао почнемо, морамо најприје знати, што хоћемо, т. ј. познавати сврху нашега рада, а онда истом према тој сврси одабрати најзгоднија средства. Ово вриједи за све наше сврхе, па по томе и за ону скрајњу, која не може више да буде средство ни за што, већ јест и остаје увијек само сврха. Узмимо ипак, да когод тога не ће да призна, већ тврди, да задња она ствар може бити , или још више, да јест средство, а не сврха, ја ћу га само то упитати: Може ли бити и каква средства без сврхе? Та главно је код свакога средства, да је баш за иешто средство. Избришеш ли оно „за нешто" или другим ријечима, уклониш ли сврху, нестаје махом и средства, јер се ни средство без сврхе, а ни сврха без средства ни помислити не да. Сада настаје једно веома важно питање, којега никако не бих хтио ја сам ријешити, већ бих желио, да га ријешим уз вашу помоћ. То ће ми веома користити, 1ер ћу се прије свега моћи увјерити, како и колико сте моје ријечи до сада разумјели, а особито за то, што ће ми много лакше бити на то питање одговорити помоћу вашом него саму. То пак питање гласи : Колико у опће може тих задњих сврха бити? Но, буди добар, куме, те ми ти на то питање одговори! — Ја мислим, веома много. — Што ти мислиш Божидаре? — Мени се чини, да их има безброј. —- Доиста обадвојица имате право, али само донекле. Збиља се чини сваком на први мах, да тих задњих сврха може бити веома много или што више — безброј, па

ипак, кад ствар мало из ближега промотримо, увјерићемо се, да је са свијем друкчије. Реци ми, куме, је ли и за какву сврху доста само једно средство, или их можда треба више? — Чекај док промислим! . . . . Треба их више. Ако ћу н. пр. писати, треба ми мастила, папира и перо с држаљком. — Зар ништа више него то троје? — А што ће ми више? Ја мислим да ми је то доста. — Мислиш ли, да је то у опће доста свакоме, који хоће да пише? — Ја мислим. што вриједи за ме, вриједи и за свакога другога. — Дед, Смиљко, донеси из моје писаће собе те три ствари! .... Метни их пред Симу! . . . Нудер, Симо, пиши, што ћу ти рећи! — Бог с вама, господине! Како ћу писати, кад нијесам никада био у школи? — Па ето мој кум рече, да су мастило, папир и перо с држаљком доста за свакога, ко жели писати. — Преварио сам се опрости! Треба још и знати писати. — И не само то, него још имати здраве руке, здраве очи и т. д. и т. д. Али махнимо се тога! Него нека покуша когод наћи примјер, гдје је само једно средство довољно, да се постигне која сврха ! На то ће Симо: „Ако ћу да ходам, ја мислим, доста су ми здраве ноге." — А ти дакле покушај ходати по води или зраку, па да видиш, хоће ли ти твоје здраве ноге бити доста! (Наставиће се)

Румунска црква у XIX. веку. (Наетавак.) Такова чисто источна откупна система управљања довела је румунскп народ до крајњег сиромаштва; а с тим у.једно убијана је у њему и надионална свест. Крајња умна затуцаност румунског народа много је нрипомогла кнезовима — фанариотама у послу око угушивања националне свести. Управитељима, који долажаху у Румунију само с тога, да би што више