Српски сион

Б у . ђ.

СИОН."

отр. 77.

нам сину већи и значајнији но што га драсаело, и његова још светлија слика умножи нам у грудма понос и миље, што је у крилу нашега рода поникао човек велика духа и далека погледа, чији рад остави за собом благодетна утецаја на срнски народ за све векове, На завршетку да споменемо, да наука осим слободе тражи од друштва још нешто. Она, чцји је задатак да открива истину, да просвећује и крепи л-удски ум и разум, да одушевљава човека за оно тто је нематеријално, бескрајно и вечно, да га заједно с моралом п религијом брани од греха, који му природу тако ружи, и да га узвиси и дбведе Творцу небеском — та наука тражи од друштва потпоре, заштите и одбране, јер само тако може достићи мету, тако велику и узвишену. Па како се наш српски народ томе захтеву науке одазивао у прошлости, како у наше дане? Немамо ли разлога да се поносимо уверењем, да је- наш народ од увек не само жудио за иросветом и умним благом, да га је високо ценио и уважавао, него се свагда у њему и рађало синова, који су ту племениту тежњу неговали, чували и помагали, да уроди плодом што обилнијим? У хиљадааа српских храмова ори се на данашњи дан песма славопојна Сави светитељу и божјем угоднику, ал' и хиљадама српских школа иропојало је данас славом и хвалом из кскрених срдаца Сави просветитељу, оцу школе и образованости у народу нашем. А од светог Саве до данас колики је број синова српских, који су ширили и иомагали просвету у своме роду! Са колико се нлеменитих добротвора ноноси само ова наша гимназија ! Ено на првој страни њезиних анала блистају се као јарко сунце златна. имена њеног духовног оца митрополита Стратимировића и првог јој оснивача дичнога Карловчанина и родољуба Димитрија Анастасијевића Сабова. За њима се ређа недогледан низ врлих синова и кћери овог питомога града, оснивача, приложника и приложница са већом ил' мањом задужбином и даром, али једнаким маром и вољом, да нритеку у помоћ српској књизи и просвети. А у наше Дане, два узорита Карловчанина, браћа Анђелићи, патријарах Герман и протојереј Стеван, саградише гимназији карловачкој и богословији ове дивне дворе као видљив знак своје жарке љубави према роду срнском и његовој просвети, а тиме подигоше у срцу Србинову красан спо-

меник хвале и признања трајнији и од самих ових двора, саграђених за векове. Али не само прошлост, даља и ближа и садашњост гимназије карловачке светла је и обриче јој још лешиу будућност; ова је гимназија тако срећна, што у светој особи п-атријарха Георгија Бранковића има свога врховног иатрона и мудрог сгарешину, који дижући вековите задужбине и чинећи многа добра цркви и школи рад опстанка и лепше будућности народне, стара се очински и старао се дај Боже још дуги низ годпна. и за напредак наше гимназије, да се у њој потпуни и усаврши све што јој може помоћи, да доспе што извесније у онај срећан положај, за којим тако силно жуди: да може светла образа, часно и достојно да исиуни све жеље и наде, које народ српски у њу полаже, л да тим у пуној мери оправда ону велику љубав, пажњу и нотпору, која јој са толико страна указивана од ностанка њезина па до данас. ПроФ. Душан Сперњак.

Дописи. Из Загреба. ( Архијерејска литургија у Загребу.) На молбе, које еу биле са више страна изражене, одазвао се је високоиреосвештени г. епиекон пакрачки Мирон Николи%, те је у Загребу, у недељу 27. јануара, богослужио у св. нреображенском храму архијерејску литургију уз саслужење г. г. игумана и иароха загребачког Амвросија Павловића, нротопрезвитера Илије Машића, Атанасије Зорчића и Јована Петроваћа, протођакона МитроФана Рајића и јерођакона Димитрија Витковића. На кору је нојао збор српске средњошколске младежи. Црква је била ирепуна народа, те се показала премаленом за овакове прилике, јер је и местно грађанство у великом броју дошло на богослужење, а особито је многобројна школска младеж жељно шичекивала почетак величанствене архијерејске литургије. Пажљив посматрач могао је вадети, како и једни и други, а особито младеж, које је у Загребу са свију страна Српства, напетом пажњом прате величанствене и пуне значења обреде архијерејске литургије, који у души побожног православног Хришћанина буде у успомену на стара времена хришћанска, на богоугодан живот старих, који треба да је извор из кога ће се свагда црпсти снага вере