Српски сион

Схр. 70.

„орпски ошоа\

Вр. 5

Али и ако је смрт, како се опћено мисли, тако страшна и зла, опет је добро гато „нико не живи два вијека." „Један пут се мре," и „од двије смрти нико не гине!" То сватко добро зна, и у том знању има много утјехе за нас. Истина, „за муку смо саздани," али ипак „ако је и тешко, свакому је слатко живјети." Јер као што се „из трна ружа рађа," тако иза јада и жалости знаде доћа и весеље. Него то, да весеље и радост дођу, вависи — а то је и са свијем право у првом реду од нас самијех. „Не падају из неба иечене мушмуле," тако у опће ништа, што и што вриједи, не долази само од себе, већ се све, што бар нешто врпједи, мора — заслужити. Не може се и слатко и глатко, већ „ако хоћеш слатко, подноси и горко!" Прије „научи плачући, да се смијеш стјечући!" Као што је „залуду лук, који не стријеља," тако је залуду и без користи и сваки човјек, који не ради, за све друге људе, а и сам за се. „Свакому је Бог храну оставио," те „човјек нађе храну и у небу и у дубу," само се мора прије помучити и потрудити, јер „док се дима не надими, ватре се не нагрија." Новјек не може у опће ништа имати, док се не намучи. Бадава, „док се не напати, не запати;" „запати, па ћеш имати!" Не вриједи то само за најобичнији посао наших жена и кћери, за кухање, већ и за сваки други посао и занимање. Кухати се не може без огња, али „ако се не пуше, огањ се не чини." Тако исто и рибар, „ако гаће не скваси, рибе не ухвати," и нико н. пр. „не може ковач бити, а не омрчити се." Тако и сваки онај, који хоће што да научи и тијем се окористи, а то би жељели мање више сви ми, мора се најприје помучити, јер „без муке нема науке." Него никада не треба жалити муке ц труда, што га човјек у који користан посао уложи. Познато је, да „права мука никад не гине," и да је особито ,,своја мука пробитачна", а то видимо нарочито код занатлије и ратара. „Занат је за невољу храна," и „у ратара су црне руке, али и бијела погача.'- У опће, „како ко

ради, онако и има," и „како си ко постељу стере, онако и спава," а то је и посве праведно. „Лемљеш што више оре, то је свјетлијп;" тако и човјек, што више ради, постаје угледнији и часнији. Не дога^а се само то, да „ко се прије обује, онај и заповједа," него се опћено мисли, да „ко ради, онај ваља и да суди," као и то, да „онолико човјек ваља, колико и како уради." С тога се и „радљивој дјевојци у брзо сватови на^у." Па кад видимо свагдје око себе, гдје се све и најмање жнвотпње муче, да се помогну, за што не би радили и ми? „Свака се птица својијем кљуном храни," „и паук мрежу плете, да се прехрани." Ме^у вајмање и најрадљивије спадају свакако мрав и пчела. Али ништа за то, што је „пчела малена, али мед прави." За то се н право вели, кад се чији рад хоће особито да прослави: „Послен је као пчела." Колико је вриједан рад, најбоље ое види отуда, што он није користан само за један час, за садашњост, већ и за будућност, „Ко љети гори, зими годи;" тако и сваки онај, који се у младости мучи, ужива у старости, берући плодове свога властитога труда. Онај пак, „ко љети хладује, зими гладује." Прерано се дакле свом нераду весели, јер „често у вече плаче, који се из јутра смијао," те и његова „мала ласт буде често велика мука." Нерад је на, нме доиста права ласт, а по том за многога човјека и особита сласт. Али, колико је год рад тежак, а користан, толико је нерад и ако лак, али без и какве користи. „Лијену је сваки дан светац," али што то користи кад „лијен ни за себе ни за другога" нема никакве вриједности? „Лијеност главе не мије; и и ако је измије, не ишчешља је." Рибар н. пр., „који спи, рибе не хвата;" тако и „покрај пећи сједећи ништа се не добија." „Пошаљи лијена на посао и ходи за њим упут по посао," јер он ће ти рећи, кад га послије запиташ: „Гдје си био ? — Нигдје. — 1Нта сп учинио ? Ништа ?" Па ипак, уза све то, и сваки такав човјек би хтио да једе. „Хтио би јаје