Српски сион

Стр. 82.

„СРПСКИ сион*.

Бр. 8.

И мене су, иоготову најстаријега, ако не и сина, а оно унука овога иародиога просветнога дома, озариле даиас те свете сени, узнеле су ме на ово видно место, да слабим гласом одам славопој оним светим дусима, око којих поје вечите славопбје апђели пебесни, и чија хвала одјекује на данагањи дан у милијонима благодариих срдаца православних Срба. Има ли срнскога детета које се учи кп>изи, има ли српске моме и срискога момка који се поносе својим милим Српством, а да не знају све. иа и опе иајмање ситиице из житија срискога просветитеља Св. Саве ? Сви ми знамо, како је св. Сава отишао у цвету своје младосши у Св. Гору; прво у манастир Пантелејмон, а из овога прешао затим у још чувеииЈи Ватопед; како је носле са својим оцем, првим Немаи.ом а потоњим калуђером Симеоном, Богуу славу подигао и обновио манастир Хилепдар и учинио га средиштем сриске иросвеше и књижевпосши у Св. Гори , која ј е у оио доба била најтоплије легло просвете и науке. А зар пма кога међу нама, кјји не зпа за онај узвишени, и свети тозив нашега првосветитеља Св. Саве, кад је он постао прво јеромонахом а затим архимандритом, те на молбу своје завађене браће вратио се у своју милу Србију, донео собом и свете мошти Немањине, свога оца Симеона, те преклињао над њима браћу своју: Вукана и Стевана, да се братски изљубе и измире, те да уз сложни узглас: „Еозлге* вил1х др8гх дрВга, дл единолшгип/их испов^* лш Оцд, (гинд и Ок. — сва тројица иоложе Немањипо тело у манастир Студепицу Сви ви, самном заједно, знате, како је по томе Неманићу Саво 10 гоАина д&на био настојатељ манастиру Студеници, и за сво то време пролазио Србију, с једнога краја на други, утврђивао сриски иарод у светој вери православној, иодизао му свете храмове Божје и оснивао школе, као храмове иросвеше и науке. Прелистајмо заједно књиге староставне, у којима су златним словима забележени нодвизи првога српскога иросветитеља Св. Саве, те застаиимо мало на ономе светломе

месту, па којем пигае, како је Св. Сива у Србији са братом својим Стеваном ударио темеља царској Лаври, Жичи Седмовратој; и док се ова, велика и архиенископска црква зидала како је отишао нреко мора грчкоме цару Теодору Ласкару, чак у Никеју, ту у цара измолио, да васеленски патријарх призна православној срнској цркви — у младој српској држави њезиву самосталносш и постави српској земљи првога архиепискона. И зар је благовјерни цар и свети васеленски патријарх могао паћи достојнијега за високи с&н првога срискога архиепископа, по што је то био, смиреии и учени архимандрит Немапићу Саво. У новом, сјајном и велелепном архиеиископском храму манастира Жиче, посветио је ирви сриски архиенискон Сава земљи Србији њезине прве епископе, и одредио им њихове епископије договорпо са својим братом сриским краљем Стевапом и са српском властелом. Па је онда са овим новим својим помоћницима, све до смрти свога брата краља Стевана, аностолском ревношћу утврђивао веру православну и подизао просвету у своме милом српском народу. Ово свето и апостолско дело своје продужио је архиенискои Сава и након смрти свога брата краља Стевана, за владе синовпа свога краља Радослава, па кад је и сиповца свога измирио са братом му Владиславом, њега посветио Богу, а Владислава венчао круном Немаљином, тада је, обремењен старошћу, сазвао Архијерејски Сабор, поставио себи за достојна насљедиика јеромонаха Арсепија, и пошао, да се и по други пут поклони Христову Гробу у Јерусалиму, са кога се пута није више жив вратио у своју милу Србију, јер је у повратку, па данашњи дан године 1235, дакле пре 667 годииа, у Бугарској, у граду Трнову, у свога пријатеља краља Јована Асена, своју срнску и светитељску душу испустио. Наша народна бајка казује, да свака крштена душа, ако је Богу овде на овоме свету угодила — сија вечно, као сјајна звезда на небеском обзорју. Дух Св. Саве сија на обзорју срнскога неба, као три сјајне звезде: