Српски сион

С тр . 114.

„(ЈРПСКИ

СИОН."

Б р. В .

Још ћемо боље разабрати огромну вриједност мудрости, кад промотримо ону штету, која настаје сама по себи, чим мудрости нестане, Као што се на име у опће свако „добро позна, кад се изгуби," тако ћемо и ми спознати и оно добро, што га у себи крије мудрост, ако помислимо човјека без мудрости, дакле кога луда. Но не треба само помислити, јер „луд се свијећом не тражи;" луда има — жали, Боже! — и сувише, па промотримо, како пролазе! Прије свега да видимо, ко је луд! „ Луд је, ко се мудар мније", а мудар није. Он је „слијеп код очију," јер „не види даље од носа". По том и не зна ништа. Он „не зна, гдје му је ни брада, ни глава;" „не зна, ни колико је од уста до носа." „Као да су му вране мозак попиле," док „нема памети, ни колико би муха на репу понијела". За то и оно, што говори, „не би ни пси с маслом изјели," и ако камо иде, а он „тумара као муха без главе." Али не само што „не зна луд, у чему је худ," т. ј. што не познаје сам себе, већ он не познаје ни другијех људи. Како сам ништа не мисли, преноси то ништавило са себе и на друге, те еуди, да ни они ништа не мисле. А*тим текар показује своју лудост. Јер доиста „луд је ко мисли, да му друг не мисли 1 '. Из тога непознавања сама себе и другијех људи ничу, наравски, којекаква зла. „На бради лудој свак се учи бријати," и луда свак „за°нос вуче," јер, „ласно је луда преварити." Треба ли какав тежи посао' учинити, тражи се онај, који се даде „жедан преко воде превести", те се „лудијем брод куша". Па какву корист имају послије луди људи и од најтежега посла ? Никакву. Нзиховим се радом само други користе. „Луди људи бој бију, а мудри вина пију". Па ипак уза све то „луд није никому мио," јер се опћенито мисли, да је „луд мудру бреме," као што за право и јест, и да је чак „лакше камење уз брдо ваљати, него се с лудим разговарати". Та луд је човјек као „во без рогова," и „да нема носа, пасао би траву". Али и ако „лудој ријечи не требује одговор," ипак „луду одгоЕори и

опри се, нека мудар не чини се!" Истина, луду се не смије замјерати све, шта ради, већ му треба много тога „одбити на лудост," али свакако, колико икада можеш, избјегавај луда човјека, и ,,ако је неко луд, не буди му друг!" Исто је тако рђаво за луда човјека, што он осим тога што не познаје себе и другијех људи, не позна тако^ер ни сврхе ни средетава свога рада. 8а то не само што није кадар стећи никаква иметка, већ и ако што има, он брзо изгуби. „Не хасни празној глави пунакеса". Ако је и најпунија, луд ће је без своје користи, или можда себи и на штету, брзо испразнити. Свакога, па и најтежега, посла прихваћа се он с једнаком лакоћом, јер се не обзире на пошљедпце. Ако је н. пр. у каквом друштву, ма и с најмудријима, „луди се пење, да високо еједе; а кад дође до бесједе, каје се, што ондје сједе". 1Нто више, њему је још милије, што је посао тежи, јер он одвећ радо прецјењујс своју снагу. Као што на име „празно буре већма звечи," тако је и он, колико год луђи, толико и охолији и објеснији. Управо та обијест и охолост га и заводе, да ее лаћа редовито најтежих послова. Тако он, наравски, посао само замрси, те послије „што један луд замрси, сто мудријех не не могу размрсити". Будући да не познаје ни сврхе ни средстака код свога рада, не само да не може тешкога, већ у опће никаква посла урадити, како би требало. Све што ради, ради рђаво, „ни свежи ни одријеши;" с тога се послије кукав мучи и натеже. „Луд што нема у глави, има у ногама," али зато „тешко ногама под лудом главом!" Како луд ништа не зна, не зна он ни гдје ни када би што требало радити. Он „у подне свијећу пали," не пазећи на то, да је то исто што „и носити дрва у гору." Колико је невјешт и неспретан, он ће „у води стати, а од же|је умирати", и луд човјек често „умрво би од глади при пећи пуној круха". Наравски, да он „с том памећу ни докле" не може, те баш за то и јесте луд на терет не само другима, него и сам себи. У опће је „луда