Српски сион

„СРРШИ ОИОН."

Стр. 115

памет погибија готова," и за то „тешко луду и на Божић!" С тога и није никакво чудо. да ономе, кога Бог хоће љуто да покара, узме памет". Због тога би још најбоље било „што је лудо, да није ни живо," јер лудост је без сумње још веће зло него сама смрт. Кад је лудост и незнање толико штетно, а мудрост и зиање опет тако корисно, сам нас наш разум нутка, да што више настојимо своје знање усавршити. За ово има више начина, али за све њих вриједи једно правило: Учи и гледај, да све што ти је за добри рад потребно, научиш чим прије, свакако још у младости! Јер „ко до двадесет година не зна, а до тридесет нема, тенпго кући, која га има!" Учење, у правом смислу ријечи, може бити хотимично или нехотично. Нехотично учење почиње, може се казати, чим се човјек роди^ Оно је баш у првим годинама тако снажно, да оно, „што се у колијевци научи, нигда се не одучи." Послије, кад човјек почне сам себи господарити, долази на ред хотимично учење, али и тада тек у неким часовима. Иначе и послије много што шта учи човјек нехотице. Наука, што је ко прима без утјецаја своје воље, може опет, обзиром на ту]ју вољу, на вољу другијех људи, бити такођер двоврсна: зависити о тој туђој вољи или не зависити. Ако је зависна о туђој вољи, која уз то увијек има пред очима сталну сврху, онда се та наука зове васпитање; другојачије се обиљежује као искуство (у ужем смислу). Будући да ни васпитање ни искуство не зависе о вољи онога. који учи, не може он, наравски, ни бити одговоран за успјех њихов. Али може за то бити ко други одговоран. Истина, за успјех искуства, које се човјеку без судјеловања сваке воље, дакле само од себе намеће, не само што не може одговарати он сам, него се З а то не смије чинити одговорним у опће и ниједан други човјек; али није тако, ш то се дотиче васпитања. Васпитањем управља разумна воља онијех, који окруЖ УЈУ дијете, које хоће да васпитају. С т ога су они у пуном смислу ријечи и

одговорни за све оно, што дијете под њиховом паском и надзором научи, било то зло или добро. Сваки васпитач мора с тога да непрестанце има на уму пеке истине, по којима се мора равнати, ако хоће некога да васпита, како треба. Прије свега он мора знати, што хоће својим васпитањем да постигне. У том су данас сви паметни људи на чисто. Највиша сврха живота нашега не може бити друго него добро. Осим те сврхе треба васпитач познавати и пут, којим ће се најлакше и насигурнпје моћи до добра попети. То ће пак знати истом онда, кад спозна са свијем добро онога, кога васпита, природу његову, кад га „упозна у душу". Другојачије не би могао ништа постићи, већ био би као човјек. који би хтио ковати злато, а злато још ни видио није. Прво је обиљежје природе човјекове, душе дјетиње, да се „нико с науком не ра^а," док опет сваки „што ко учи, то умије". На то се мора особито пазити. Друго, на што се ваља обазријети, јест то, да се васпитањем мора што прије започети. „Од дјеце људи биваЈу;" тако се мора већ у дјетињству положити ваљан темељ за све оно, што ће то дијете, које васпитамо, послијекао човјек радити. „Матора дрва не даду се пресађивати," а „док је дрво младо, можеш га савијати, куд хоћеш". Исто тако можеш и дијете навијати, како хоћеш; с одраслим човјеком то више није могуће. Више још него рајечи, којима хоћемо кога да поучимо, дјелује жив примјер, који ми дјеци сами својим животом дајемо. Јер „што чине дјеца? — Што виде од оца," а не оно, што их отац учи, изузевши да се наука и живот у оца слажу. Тако н. пр. и „више се гледа, како поп жсви, него како учи". Ово нас треба особито да потакне на то, да не би кога р^авим жавотом и дјелима својим саблазнили. Стара је ствар, да „какав отац, таки син," и „каква мајка, онака и кћерка". Па кад се „по оцу познаје син, а по матери кћи," и кад знамо, да „што дијете чује код огња, говори и насред поља," чувајмо се што више свега онога, што