Српски сион

Стр. 180.

„СРНСКИ сионч

Б? 12.

но, када сте се Највишим отписом од 29. децембра исте године (№\ 8442|1.) смиловали уредити јавнонравни иоложај нове Јерархије, Најсветлији осећај правде и очинско старање Вашега Величанства ирок' тегло се на све гране и маниФестације (појаве) црквенога живота, те када сте се Ваше Величаиство најмилостивије смиловали наредити да се за Угарску и Ердељ установи самостална Митроиолија, равноиравна са сриском, — сигурно је Ваше Велмчанство било руковођено том Највишом интепцијом да се та нова Митрополија учини саразмерним удеоничарем у оним правима и дотацијама, која уживаше Митрополија Карловачка, негда заједничка, и која су као носледица самосталпости и равноправности неопходно потребна, да би нова Митрополија румунска могла вршити савесно и достојно свето посланство своје. Тако сте се.Ваше Величанство смиловали наредити и то, да се нодела црквенога иметка протегне и на иравославне манастире, који се налазе на земљишту старе јерархије и упутити српски црквени Конгрес да у том предмету гледа да ступи у споразум са румунском црквом. Али на нашу неизмерну жалост та племенита интенцијч Вашега Величанства није ни до данае остварена — не са наше кривице, јер се заједнички манастири са изузетком једнога још и даиас налазе искључиво у администрацији и под јурисдикцијом српске цркве! Одржавање до сада и тако дуго тога стања, иротивнога најмилостивије изјављене нламените иптенције Вашега Величанства, треба да се нрипише само тој околности, што преговори споразума, нокренути блаженим митрополитом наше грчко-источне цркве румунске Андрејем Шагуном и делегатима румунскога црквенога Конгреса, не имађаху успеха код српскога црквенога Конгреса и деиутата његових у Карловцима већ 17. марта 1865. па ло данас, — у колико се представнипи српске цркве изјаснише у свим тим приликама да они сматрају манастире. искључиво за сриска народна добра и да не улазе у нреговоре у погледу истих. Тај пак постунак српске цркве стоји ј

у опреци како са вековима заједничким постојањем и развитком грчко-источне цркве у домовини, тако и са канонима православне цркве, шта више и са историјом установљења и мисијом тих манастира, пошто су Румуни, становници југо-источних делова наше домовине, особито у бившем тамишком банату, до године 1690. следовали искључиво грчко-источној нравоелавној вери, коју су у највећем делу и задржали до данашњега дана. Тај народ православне вере по сведоџби повеснице имао је своје цркве, манастире и свештенике већ нре годипе 1690., кад је маса српекога народа под вођењем патријарха Арсенија ЧерновиЛа из Ипека дошла. у нашу домовину и настанила се у јужним, односно у југоисточним деловима њезипим, где им )е блажене усномене цар и краљ Леонолд I. дао такове нривилегије, у смислу којих је патријарх, односно архиепископ-митрополит њихов био ипвестиран привременом црквеном јурисдикцијом над свештенством, црквама и манастирима целога народа грчко -источне вере, и према тој својој привилегији узео у црквену админиетрацију и грчко-ист. цркве и манастире, које је нашао да већ постоје, као што је то иаређивала Највиша динлома од 20. Августа г. 1691. и Највиши отписи, који су за тим следовали; право пак искључива власништва над тим српска црква није никад добила, нити је могла добити, јер црквепо имање припадаше још од почетка нераздељивој православној цркви, која није везана за народност, а то стање није нретрпило промену споменутим привилегијама. Та опћа црквена јурисдикција патријараха Карловачких трајала је до г. 1864., односно 1865., када сте Ваше Величанство Највишим отписом од 24. децембра 1864. и односно високом наредбом владином од 29. децембра 1864. №. 84621., горе наведеном, која допуњује сном. отпис и која је упућена на епискона Сибињскога Андреја Шагуна, декретовали установљење одељене и самоеталне митроиолије грчко-источне румунске, која је доцније инартикулована у закону. На основу тога милостивога декрета епископија Сибињска, попуњена излученим