Српски сион

„ОРПСКЖ

СИ0Н.*

О тр. 199

ће по том и онај, којему је зло учиљено, особито, ако је то зло било велико, увијек га имати на памети, мислећи: „Ако је мука трпљети, није памтити". Уз то ће настојати, како би то зло вратио, како би се осветио. А то ће му бити доста лако, свакако лакше него повратити коме какво добро. Јер „тетко ми је вратити ономе, који ми добро учини; ако ми зло учини, лако ћу му вратити". У тој превеликој жрљи за осветом, која се најбоље огледа у познатом несретном увјерењу: „Ко се не освети, он се не посвети", и обичној пријетши: „Искихаће он то," он дуго не премишља, како ће се осветити. БВему је главно, да се освети — особито ако се свети због проливене крви, јер „крв заспати не може", — а како ће то бити, њему је сасвим споредна ствар. Наравски, да у својој жељи, која може да пријеђе и у страст, лако заслијепи и у наглости редовно прекорачи праву мјеру. Ово прекорачивање и јест главни разлог, за што освета не ваља. За онај на име сувишак зла свети се опет онај, којему је освета учињена. Али јер опет и овај радо прекорачи мјеру, то нема освета ни краја ни конца, већ зна, гдје се угнијезди, ићи с кољена на кољено, док се год не истријебе обје странке, које у таквој освети живу. Тога ради, драги моји гости, не освећујте се пребрзо, јер „брза освета готова штета!" Не освећујте се у опће, јер „крв се крвљу не умива него водом"! Немојте никада „мак на конац тјерати", јер „свашта не ваља на крај ишћерати"! Будући да освета никако не ваља, а ипак треба да се „зло злим тјера", и да „сваки гријех има своју покору", мора свакако бити неко, ко ће зло вратити, и ако не онај, којему је учињено. За то су најзгоднији поштени људи, којих се иначе свађа, која је међу овом двојицом настала, ништа не тиче, али који ипак, и то баш због тога јер су поштени, те сва^е никако не трпе, већ хоће да што прије поврате мир. Они ће, пресудивши сам зао чин, гледати Да одреде казну, и то, обзиром на саму праведност, управо онакву и онолику, колика је била криврва. Кривња ће бити према казни као узрок према потпљедици.

И како ни један узрок не може бити без пошљедице, тако ни овај узрок, на име кривња, не ће моћи без ње опстати; а с друге стране „дигни узрок, дигнићеш и гријех." За то се не ће ни једному кривцу смјети опростити. јер „ко злима опрашта, добрима шкоди". Шта више, не ће се смјети кривац ни жалити, јер „ко крива жали, правом гријеши". Кад би му на име, мјесто да га казниш, учинио добро, ти би се послије покајао, јер „учини злу добро, да ти злијем плати", и „свјеси објешењака, да он тебе објеси". Ме^у оредствима, којима се казни, заслужује, особито због мањих прекршаја и у породицама, прво мјесто ријеч. многога и многога „ пријекор је грђи од смрти", особито за старе људе. Због тога „пса покарај, покарај вука, а не покарај човјека стара!" Онај пак, кога „од кара глава не боли," и „ко се ријечи не боји, не боји се ни батина", која је обично друго срество, али истом послије шиба. Доиста, „шиба је у рају расла", док видимо, како је „љескова маст чудотворна", те и онога на добар пут наводи, ко иначе не би баш био вољан њим поћи. По готово је многи за то употребљују, што „таиба не ће убити никога". С тога многи и препоручују: „На псето замахни, а дјевојку удри!" Ако је међу тим кривња јако велика, то оида треба, како „на љуту рану љуту траву", тако и због тешка гријеха одузети слободу, што но ријеч „одсјећи коме руке". Имаће ово осим тога, што ће за тежу крнвњу бити и казна тежа, и ту добру пошљедицу, што такав човјек но ће више моћи. све ако би и хтио, онако зло дјело радиги, као што га је већ урадио. Ово настојање, да се више не гријеши други је разлог, на који се такођер треба обазријети, кад се казна одмјерава. Како се и „враг бата боји", тако ће и многе људе страх задржати, да не погријеше. По том, а и за то што би превелика казна више кога огорчила, него ли ублажила и тим поправила, требаће и казну донекле ублажити. С тога н. пр. и „не ваља онога карати, који се сам кара".