Српски сион

О ТР . 200.

„ОРП СКИ

оион в .

Б р . 13.

Треба имати на уму, да су „и најбољи гријешили, ал' су се покајали", па тако може кајање и многога од нас сачувати од даљега гријешења, само ако се истински и искрено покаје. 8а то и не смију казне никада бити преоштре, јер обично, што „више кара, више квара". Казне, истина, морају бити праведне, али уједно и темељити се на љубави према ономе, кога казнимо. У том случају не ће то бити више чиста правда, али ништа за то. „Одвише велика правда велика је неправда". Само тако ће моћи бити они, који се туже, до суда, али само „до суда крвници, а од суда као — браћа". Чули сте Ш ћ више пута од мене у цркви, гдје сам гријех испоре^ивао с дугом. А и јесу они слични ме^у собом, Јер што је друго гријех него ли дуг, док ми се оно, што сам згријешио, мора вратити једнако, као што се мора вратити и оно, што ко узајми. А да се „дуг мора платити", то је јасно свакоме од вас, јер је „дуг неплаћен гријех неопроштен". Од тога је враћања у осталом двострука корист: 1) што се тим ослобађамо дуга; „дуг је — на име — 0о друг", и сваки „ко је дужан, тај је тужан"; а 2) што је на неки начин „дужник добар туђему тобоцу господар", док се може у нужди опет повратити и добити, колико му треба. 8а то не ваља да когод, „докле проси, медна уста носи, а кад враћа, тад плећа обраћа", већ. сваки рађе „лези без вечере, да устанеш без дуга". Јер и ако је „слатко папати, ал' је грко плаћати", док онај ништа „не има платити, ко није дужан". „Докле је год дужник жив, дуг је на ногу." Што више, он ни са смрћу дужниковом не престаје, него све „ако дужник умре, дуг на ногу остаје." Он ће као тежак терет и право проклетство остати на његовој сирочади, а то је веома слаба баштина, мало не слабија од сваке друге, коју им је он био кадар оставити. Ово, што рекох о дугу, вриједи за онога, ко је дужан. Али и онај, коме се дужно, мора пазити на неке ствари, да се 1не' огријеши. И ако се „зајам дава, да се нраћа", опет не ваља превише пазити иа онај час, кад дуг треба повратити.

Није за главу, може се малко и причекати, док не до]је боља згода, јер „згода дуг плаћа". По готово ваља пазити на то, да камате не буду претјеране, јер нарочито „каматник душу губи". Треба ли да вам још истичем вриједност правде? Ја мислим, да то није нужно. „Кривина је велик гријех, али јој је правда лијек", јер мјесто сва^е и неслоге заводи опет мир и слогу. Истина, у већини случајева није то могуће постићи без боли, али за право. „који прст правда одсијече, тај не боли". Због тога и хоће сватко правду, а неправде нико не трпи. „Правда народе подигне, а неправда их потре", и доиста, „ако правда не помаже, кривда не ће помоћи". А мила нам је правда осим тога, што нам је толико корисна, и за то, јер нам је љубав према њој тако рећи приро^ена, С тога ћете и чути често, гдје се који члан задруге, која се подијелила, гласно тужи: „Није ми жао на мало, него на криво." Не жалости њега на име толико, што је претрпио штету, добивши мањи дио, него ли мисли да му припада, колико оно неугодно осјећање, што му је учињена кривица. (Наставиће се.)

С л о в о на литургији пређеоевећених дарова. Прот. А Горсши. Св-ктг Хрнстовх првсв-кцштх ск-к)Јх. Речи ове сећају вас овога часа особитог, свечаног обреда, ири којем их служитељ олтара изговара, обреда, који се свагда не нонавља на православном богослужењу. Оне вас опомињу на свештеника, који излази из светилишта са запаљеном свећом и задинљеном кадионицсм. Како је мало ире иред овим гласно изговорио скупљеноме народу: прел\8дростк, — да би означио, да обред и реч његова има особит, дубок значај. Како је мало пре још изрекао: проети, — т. ј. позвао, да при молитви стојимо, — и најпосле, како одма излази пред еас са свећом и кадионицом, — и како сва црква ничице иада пред часним знамењем, при изговарању речи : ск^ктх Христокх проск-кцштх ск-к^х.