Српски сион

( Ј тр . 246 „УРПС КИ

не може нити с ким свјетовати, нити у кога помоћи искати, а требало би му и једнога и другога, док ни „један човјек све не зна," све не може. У опће је „један као ниједан". За то човјеку нигдје, па „ни у рају није добро самому бити." Будући да друштво толико вриједи, те „и мрав дружбу хоће", а јер опет самоћа нема никакве вриједности, не смије човјек да бјежи од друштва. Јер „ко се од л»уди крије, боље да га није." Та „гора се с гором не састаје, а човјек с човјеком вазда", и то за то, јер, како рекох, један другога требају. „Дрво се на дрво наслања, а како не би човјек на човјека?" Тешко једноме без другога у сваком погледу! „Тешко другу без друга, и славују без луга!" С тога „ни убиј, Боже, мимо свијет, ни помози, Боже, мимо свијет!" Али како год што треба да сваки појединац, човјек, чинећи добро, врши неке обвезе, којих се не смије одрећи, тако ће, без сумње, имати и свако друштво људско, све једно мало као и велико, испуњавати неке задатке, да буде од што веће користи за све чланове своје, да буде — добро и поштено друштво. Задаћа нам је, да испитамо што ће све требати да чини такво једно честито друштво свима својима члановима. ИспитуЈући пак те друштвене дужности, видјећемо, да ће се оне посве слагати с оним дужностима, што их је дужан вршити сваки човјек у опће према свакоме другоме човјеку и према Божанству. Да појединац човјек узмогне бити посве добар, ваља, осим другога свега, да вјерује у Бога, и да Богу, Створитељу своме, за све добро што му га даје, буде захвалан и да га љуби свијем срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом. А то ће исто требати да буде задаћа и цијелога једнога друштва људскога, почевши од најмањега (породице) па до највећега (државе). И свако друштво, поготово држава, мораће се ослањати на вјеру у Бога, и то још више него ма који појединац сам за се. Јер ми можемо још и наћи појединца човјека, да не вјерује у Бога, тим прије, што,

СИОН." Бг. 16.

како и сами знате, такви људи — жали, Боже! — нијесу ријетки, али нека ми ко нађе, па ако ће и замисли, само једну државу на свијету, која не би ме^у темељима својима имала и вјеру! У истину, такве државе нема, и таква држава, све кад би је гдје и било, не би могла. дуго постојати. Да не спомињем другога, спо менућу вам само вриједност заклетве. Без вјере не би могло бити заклетве, а без ове опет не би могла држава имати никаква ослонца ни у војсци, ни у чиновништву, ни у чем другом. Корист се друштва види на даље особито у том, што је једино у друштву могуће извршити највећи дио онога, што од нас траже право и праведност. И право и праведност како знате настоје, свака на свој начин, око тога, како би се доскочило свађи. Да свађе, која је настала хотимице, не ће моћи нестати, док се не уплете неко трећи, — који ће је као праведан судија хтјети уклонити, јер га узнемирује — то је мислим, свакоме од вас јасно. Него и у оном случају, гдје се два човјека сами од себе', без ту^ега уплетања, споразумају и одлуче, да се више не ће свађати, не ће то нама људима бити увијек могуће извршити. Прирођена ће себичност много пута, као што се то збиља и догађа, у једном од такве двојице људи моћи лако да породи завист, а ова опет мржњу, која ће га као страст заслијепити, те ће се на ново започети сва^ати и препирати с оним човјеком, с којим се прије- тога био нагодио. У таквим случајевима не ће за измирење бити доста само воља онога другога човјека, који јејош увијек противан свађи. Међу њима ће, обадвама због честога препирања, морати настати међусобно неповјерење и непоуздање, те ће сами они потражити друге људе да их ови измире. И кад их они и измире, требаће их још, да оно, што су им признали као њихово право, и очувају, те да, ако буде потребно, и казне онога, који се дрзне кршити право другога. Корист оваквога друштва огледа се особито у стварању уговора и закона, којих се морају држати сви чланови дру-