Српски сион

С-тр 332

„СРИСКИ

оион

Бр 21.

ција се жестоко изразила против тога иројекта, кога су покренули језуите Шрадер и Францелин, тако, да су оци језуите претрпели пораз. Па у опште они су се на првој седници врло разочарали. По њихову плану се мислило, да ће архиепископ Манинг већ у самом почетку позвати чланове сабора, да акламацијом цриме непогрешивост папину, тако, да би та акламација могла произвести упечатак божанственог духновења. Међутим о таквој сложној акламацији сада није могло бити ни говора. Архиепископ Дарбуа чак као да је изјавио, да ће он и његови једномишљеници, ако би се што слично догодило, уложити протест и напустити сабор. Проглашење, по нлану језуита, имало би бити на дан Богојављења, иза како би проповедници, помоћу дивних сравнења Младенца у јаслама са старцем у замку, привели све у сходно расположење. Кад то све не пође за руком, језуите измислише нови план и да би се докопали изјаве о једнодушној жељи света, почеше радити на том да се папи поднесе адреса, у којој би била изражена жеља да се чим пре прогласи догмат о непогрешивости. На адреси .је било сакупљено 400 потписа; али опозици;а није оклевала да и са своје стране састави и поднесе протуадресу (контра адресу), у којој се укаливало на неумесност новог догмата, при чем су сматрали да је он не само излишан, него шта више и врло мало целисходан. Та ироту-адреса садржавала је у себи 137 потписа, међу којима је био чак и потпис мајнцскога епискоца Кетелера; сем тога Пију је било предано још и четири друге адресе, које су биле састављене у истом смислу. Потоњи је био доста мудар, да одбаци све сличне адресе. Потоме писмене представке и адресе нису имале никакве даљње важности, сем сто су у очима сабора пеказале моћ партија. Од то се доба сабор прегворио у арену борбе двеју нротивних нартија, од којих се једна старала овако ил' онако да про т ури догмат о неиогрешивости, а друга се старала да га обори. М'ђу вођама опозиције испољише се кардинали: Раушер бечки, кнез Шварценберг прашки и Матју безансонски, кнез-епископ Ферштер бреславски, архиепискоии: Шер минхенски, Мелхерс келнски, Дарбуа паришки, Кенрик сентлу.јски, епискоии Кетелер мајнцски, Хефеле ротенбуршки, Штросмајер сремски, Дипанду орлеански и др. Све

су то били врло угледни и учени прелати римске цркве, с којима се вође инфалибилиста никако нису могли сравнити. Зато је на њихово.ј страни би« папа и свемогући језуите, који су све чинили, да сруше оиозицију. При том они нису бирали срестава: кад је било стављено питање „о вери" (22. марта), те је ствар дошла до таких жестоких исиада и непристо.јносги, које су против воље напомињале на споменути „разбојнички сабор". Кад је епискои Штосмајер стао доказивати, да би неправедно било, да се широко распрострањење индиферентизма, пантеизма, атеизма и материјализма у данашње доба искључиво упиеује у грех протестангизму, то се међу инфалибилистима подигли загушљиви узвици негодовања, они почеше лупати ногама и аноги с подпгнутим песницама похиташе ораторској трибини, вичући: „доле с' јеретиком!", тако да је председник морао закључиги седницу. Но опозиција се и даље држала, а помагаху је њезини једномишљеници, који су са разних страна подизали ободравајуће гласове. У Француској је учени ораторијанац Гратри написао писмо против непогрешивости у исто време, кад је папа епископу Дипанлу-у заповедио да не говори о историјским фалзификатима, ко.је је епископ мехелнски 111 тајогет §1опат весНа арозЈоНсае саставио, а он (Дипанлу) их открио. У том као и у друга три писма Гратри је разјашњавао непријатну по папство историју осуђења неких папа ради јереси. Многи француски епископи црогласише смелог ораторијанца за јеретика; али су зато опет други усхићено поздрављали његову независност. Гроф Монталамбер послао је са своје смртне ностеље „благодарни и усхићени ноздрав красноречивому и неустрашивому свешгенику и великому и високопоштованому епискоиу орл^анском." У Германији изиђе Делингер с отвореним писмом у „Аугсбуршким општим новинама" (Аи^зћиг^ег-АН^етеше 2е11ип§) од 21. јануара 1870. године и жестоко протестоваше, што ће „у будуће 180.000.000 људи, под претњом искључења из цркве и тајана, и вечне осуде, бити принуђени да верују и признају оно, у што досада није веровала и чему није учила црква". Град Минхен дао му је зато право почасног граћанина, и добис је такође симпатичне адресе од Браунсберга, Келна, Бона и Прага. Језуите, бојећи се да се противници не