Српски сион

(да. 452

„ОРДСЕИ СЖОН.*

Б р . 27

успешног утидања видпм у речима треће алинеје саопштења, које је Њег. Преузвишеност учинила у саборској седници од 13. (26.) јуна о. г. Нека господа, истина, хоће и тим речима да, придају неку снагу и чаробну моћ, која је кадра да прејудицира, да даје правац саборској радњи, Ја ту снагу и ту моћ тим речима не могу да иризнам. Не могу, као што рекох, у интересу достојанства и мужевности овога сабора, јер бих, у противном случају, пре свега, морао претпоставити, шта више и констатовати — слабост овога сабора. А далеко је од мене и помисао, да наш сабор у такву слабост насти може. Г. др. Медаковић је истакао каваљерство и парламентарно схватање Његове Преузвишености г. кр. Повереника. Кад бих пошао са тога његова гледишта, не бих могао претпоставити, да би такво схватање Његове Преузвишености дозвољавало себи ограничавати слободу овога сабора, а још мање да би му се свидело заносити се мишљу, да су његове сиоменуте речи саме собом већ довољне, да ту слободу вежу и окују, а радњу сабора поведу правцем воље и жеља његових. То би била логика каваљерског и нарламентарног схватања, које је г. Др. Медаковић истакао. Али, велики део овога сабора, па и сам г. Медаковић, држи и тврди, да је у речима г. кр. Иовереника заиста изражена воља и намера његова, да утиче на радњу саборску, да ограничава слободу и спутава самосталност сабора. Ја не знам шта је хтео и смерао г. кр. Повереник својим речпма. Али за мене је и тај факт, да иостоји пресумпција великог дела сабора о прејудициозном карактеру тих речи, одмах довољан разлог, да не узмем на знање дотични део саопштења г. кр. Повереника, Ја не ћу ни да испитујем шта је Његова Преузвишеност хтела и намеравала својим речима. За мене је доста, да у великом делу сабора те речи изазивају претпоставку о ингерисању у радњу саборску, те ми то већ налаже дужност, да се, са свога становишта, оградим и нротив самог изазивања таквих претпоставака; да се оградим и цротив саме могућности, сваког, ма и рго ћШгго, покушаја, ма коју форму он узимао, ограничавања слободе сабора и повреде Саборског Устројства. Само с тога разлога изјављу.јем, да ћу гласати за предлог г. дра Медаковића.

За српеку школу. Реч је о оним српским иравославним вероисповедним основним школама у целој нашој митрополији, које пе могу да опстану, а и о онима, које ваља нодићи. Епархија будимска има школа, али мало материјалне снаге, да их издржава. Државни закон неумољиво прописује, што се све мора дати школи и учитељу. Ако срн. прав. цркв. опћина не може, даће држава; али ће држава преузети и располагање школом и учитељем, нли ће у односним цриликама и саму школу затворити. Таквих нрилика има већ, а за краће или дуже време биће и више. А кад је тако — оиасност је толика, да Срби родољуби — а који Србин није родољуб ! — морају без црестанка и најозбиљније бринути брвгу, како ће прво да умање а свакако за времена да отклоне опасност од својих школа. Ова је опасност још далеко већа, кад се уверимо, да је и у епархији темишварској доста врло сиромашних опћина наших, које једва издржавају, и које ће једва моћи по закону издржавати на дуже време своје школе. Број таквих опћина и школа се повећава још и неким опћинама и школама у епархији бачкој и вршачкој. На свима тим местима је брза помоћ неминовно потребна. Срп. прав. нар. цркв. митрополијски свето-савски фонд основан је нарочито на потпомагање таквих школа, које су у опасности, да их нестане. Напоредо с тим на нотпору из Светосавског Фонда имају право и сиромашне ерпске автономне школе у Хрватској и Славонији. Али приходи свето*савског Фонда су данас још управо слабачки према големој потреби. Нашим сиромашним опћинама требало би годишње најмање 15.000 — 20.000 круна, да се може само тој опасности стати на пут; а где је тек поље, да се, нарочито у Хрватској и Славонији, где су скоро две трећине нашега честитога српскога народа, отварају нолако српске вероисповедне (автономне) школе поред комуналних, које зем. закон снажно штити и негује