Српски сион

ОТР. 474.

„(ЈРПСКИ

СИОН."

6Р. 28.

се свуда сложити најире грааатичкии тумачељем, а где тога нема ту аналогијом Ово друго морамо чинити и код епарх. уредбе. Законодавац је имао на уму да епарх. уцрави даде самосталну автономпју, но за то не треба предходне дозволе Саборсксг Одбора. Ту ко хоће да узме чисто становишге мора само тако тумачити, али ко не ће чисто тај може тумачити како хоће. Нема буквалног наређења ко да сазива епарх. скупштину, па има их и таквих који држе, да епарх. скупштина није ни нужпа, на је не сазивају. И ми се морамо служити аналогијом, да сазнамо шта је била интенција законодавца. Препоручује предлог одбора 15-рице. Прима се. Др. Мита Мушицки. У свези с овим питањем стоји и право верификације епарх. скупштинара. Саборски Одбор је подвргао ревизији верификацију епархијских скунштинара и мериторно у том решавао. Питање је дакле кога сама епарх. скунштина сматра за легално изабраног свог члана. Одбор стаје на то становиште, да је само скупштина на то позвана. Предлаже: да верификацију епархијских скупштинара обавља сама скупштина. Прима се. (Свршиће се).

Верификација епархијеких екупштинара и раепуштање епарх. екупштине. У седници од 5. (18.) јула о. г. донео је ! сабор, на предлог одбора 15-рице одлучу, „да верификацију епархијсквх ср;упштинара обавља сама скупштина". Против овога предлога није нико био и он је усвојен једногласно. Нисам нротиван био нити ја, јер верификацију сматрам најунутарњијом ствари епархијске скупштине. Нисам противан био ни зато, јер тај нредлог није ишао на допуњавање или измењивање, а није садржавао ни интерпретацију наређења епархијске уредбе пошто овога и нема. У одлуци саборској, која се предлагала гледе верификације епархијских скупштинара, видео сам ја, с једне стране, само констатовање једнога права, које скупштини као заступничком телу сасвим природно припада; а с друге стране видео сам наредбу, којом се то скупштинско право, које се ничим не оспорава, изван сваке сумње ставља. Рефераду г. Дра Мите Мушицког нисам чуо

у свима поједпностима, јер све чутп у нашој саборници није било могуће увек. Веома жалим, да нисам чуо ни онај насус његове рефераде, којим је тврдпо, „да је Саборски Одбор подвргао ревизији веррфикацију епархијских скупшгинара и мериторно у том решавао". Ту његову тврдњу сазнао сам тек из новинарских извештаја. У колико је она автентична, хоћу бар сада да се на њу осврнем, кад ми је већ измакла, за сада, прилика да то учиним у сабору, чим је изречена. Саборски Одбор се г. 1898. није упуштао у верификацију епархијских скупшгинара, него је распустио епархијску скупшгину Бачку с разлога, јер је била незаконишо сасшављена. А незаконитом је проглашена зато, јер је „у њој било 13 учитеља, дакле њих 9 више, него што прописује чл V. и XII. епархијске уредбе Ј . Надаље зато, јер су г неке црквене скупштине ириликом избора изборника, који ће бирати заступнике епарх. скупштине, бирале за избор нике свештенике и учитеље". Саборски Одбор уочив ове флагрантне повреде епархијеке уредбе, није се упуштао у деломично уништење незаконито изабраних скупштинара, јер би тиме ингорисао у верификациони делокруг и надлежност скуншшне. Него .је, као извршна п контролна власт, на основу горњих незаконитости установио незаконити састав скупштине, и као незакопито састављену распустио целу скупшгину. А с&глав скупштине није исто што и верификација скупштинара. Саб. Одбор Је поступао „у одбрани закона". Да је, пак, Саборски Одбор у својој извршној и контролној власти био надлежан судити о законитости скупшгинског састава и иротив незаконтости тога састава поступати, о томе је свако уверен, ко познаје сву пуноћу највише извршне и контролне власти, каква је Саборски Одбор. А да је Саборски Одбор и корекгно поступао, доказано је то образложењем његове дотичне одлуке, а наши чптаоци, н сваки други, могу се о томе уверити из извештаја Др. Нике МаксимовиЛа, што га је поднео у том предмету у седници Саборског Одбора од 23. септембра 1898. г. (Бр. 40. „Сри. Сиона" ех 1898). Увериги се могу и из чланка: „Је ли Саб. Одбор требао распустити Бачку епарх. скупштину?" (бр. 45. „Срп. Сиона" ех 1898.); ДАЉЕ У ДОДАТКУ