Српски сион

„ОРШЈКИ СИОН."

информацијн. Право сабора је. да одреди плату и својим автономним професорима. И ја то право сматрам аисолутним мравом сабора. Овопредметна одлука сабора је изван домашаја државне власти, а у колико спада и тај предмет у круг врховног државног надзора, може то биги само у толико, да се по 19. §. тачка 9. Саборског Устројства државна власт увери само о томе, да ли су код руковања са фондовпма постојећи статути одржавани; дакле, да ли на подмирење ирофесорских плата није употребљен, можда, фонд другог онредељења. У погледу одређивања професорских плата нема се автономно законодавство обзирати на територпјум Угарске или Троједнице, на њихова новчана средства и потребе, него на своје иотребе и на свој губер. Гледе скруцула због евентуалног утока на министарство, имам рећи, да о утоку против одлука саборских апсолутно не може ни говора бити. Сав авгономни осећај мој револтира кат. таку скрупулу само чујем, а још више, кад је морам слушати у сабору. То би била негација автономије, деградација. сабора, деградација на апелативан форум, до које деградације је ускос јасном слову Саборског Устројства већ цонижен од уг. министарства Саборски Одбор. Јесте, ни све одлуке и решења Саб. Одбора не цодлеже утоку на министарство. Не одређује то ни злокобна клаузула Саб. Устројства од 1875. г. Јер, шта клаузула вели ? „ .. . као што међу прелазним опредељењима ове устројсгвене наредбе ирема другом односно треЛем стеиену суђења на Саборски Одбор иренесеног , желимо да се и на даље одржи могућност утока на, наше угарско министарство, као и овога ираво уништења". Дакле, клаузула под утоке своди само она решења односно суђења, која Саборски Одбор доноси као иривремена апелативна власт на темељу 29. §. Саб. Устројства. Према томе не потпадају утоку ни она решења Саборског Одбора, која овај доноси као извршна и контролна власт на темељу 22. §. слово б.> Саборског Устројства. (Гласови: Али бива друкчије). Ако бива, а на жалост и бива, бива то не по закону него по сили. А закон је једно, а сила је друго. Друго је правда, а друго је насиље. Насиља може бити, може и дуго трајати, али мора доћи

време кад ће и оно црестати. Нама мора бити једино становиште у свему : — закон и наша автономпја. Ја поричем државној власти ираво иремашаја у правну сферу наше цркве и автономије. А премашај такве врсте јесте и онда, кад уг. министаротво одлуке Саб. Ол;бора као изври/не и контролне власши, своди под компетенцију свога уништења, на основу завршне алинеје клаузуле од 1875 , која и без таквих цремашаја, стоји на врату наше автономије, као тешки и кобни јарам; која љутим синџиром спутава нашу автономију, чини ју илузорном; а споменутим премешајима управо нулифицира целу автономију и доводи до апсурдума, не баш толико на дику уставности и слободоумља у Угарској, колико у доказ, да и поред XX. зак. чл. 1848. г. и његовог великог начела слободе и равноправиости, може једна црква, њезина слобода и црквена у њој автономија бити у ропском синџиру државне силе, потишгена и понижена насиљем неслободе и неравноправности. Још једаред, сл. саборе: донесимо одлуку, којом сабор изједначује професорске плате на нашим гимназијама То је право сабора. Вршимо своје право ! Гласам за предлог петиционог одбора са допуном Дра МихаЈловпћа. Александар СандиИ у личној примедби тумачи своје позивање на Рохоњеве заслуге у питању накнаде Новосадских професора и вели, да се г. прота Јеремић и овом приликом показао већи радикал од њега. Прота Јован ЈеремиЛ. Немам ништа против овога констатовања о моме радикализму у иоказаном и данас иравцу. Изјављујем шта више и сам, да сам од свију вас, господо, најрадикалнији радикал у иитањима одношаја и одбране наше автономије ирема државној власти. Др. Л. СекулиЛ вели, да је он само говорио о становишту владе, а не и о законитости тога становишта. Др. Е. МедаковиЛ. На ријечи проте Јеремића не обзире се, само говори против приједлога др. М. Михајловића. Није зато да сабор даде од себе енунцијацију и то овако врло слабу, а поводом само једне петиције. Говори о значајности §. 92. рескрипта, јер су тијем параграфом стављене обје гимназије под ингеренцију сабора. Побија ријечи др. Рокнића. Брани становиште, које је заузео приликом свога првог говора у овој ствари. Пошто у овом §. 92. нема никаквог диктата против авг. права, мисли