Српски сион

О тр . 6.70

„СРПСКИ

СИОН. 4

Бр. 40.

3. Осим осталога, свештеник треба посјете да употреби и на тјешење, јер болноме номаже утјеха да лакше сноси болове, и да дође лакше до правилнога гледпшта на болест; да неропта на Бога; да некињи околину своју, већ с љубави да прима уелуге њене и ирашта ако му се све неучини онако, како он жели, и када зажели; напошљетку да се и ј души својој умири, гледајући своје миле и драге које ће можда набрзо хорати оставити, па можда у биједи и оскудици, а да и неговоримо о угјехи коју му пастир може дати спремивши га на хришћански свршетак живота. 4. Тјешење које пастир нружа болесноме, треба да се цротеже и на физичке његове потребе, које се могу подмирити који пут и памегним савјетом, и зато свештеници који у богословском училишту нису учили хигијену, требају да си набаве дјело Др. Јовановића Батута о чувању здравља, ко.је је издала „српска књижевна задруга" и дјело то добро да ироуче, јер ће само тако моћи болеснику и његовој околини дати разумна савјета, а уз то ће који пут требати н жртава које нека ноднесе радосно и свештеник, а устреба ли, нека покрене на то и друга која су у стању лица. 5. Ријечи утјехе своје треба пастир да оснива на св. Писму, ради чега нека неуморно чита св. Ппсмо, надаље на вјери у Бога, ради чега треба у болесном ту вјеру одржавати; на дужностн човјека да се преда вољи Божјој, ради чега треба болесном наиомињати слабост и ништавило и најјачега човека; на нади у доброту Бож.ју, ради чега треба болеснику пригодице разјашњавати то својство Божје, а за доказ да Бог неоставља оне који се Њему предају, треба наводити нримјере из живота, и из св. Писма: болесне који су са вјером Спаситељу нриступали, удовицу наинску, из старога завјета ираведнога Јова, а сврх свега самога Исуса Хрисга кзо најживљи примјер највеће преданости Оцу небесном, и мирнога ноднашања и највећих мука. Примјере из живота, а и оне из св. Писма, добро ће бити ако си пастир побиљежи, а те биљешке чешће пролистава, јер само ће тако бити у стању сјетити се згодног пригејера у појединим случајевима. Приликом тих посјета може према потреби свештеник да поведе ријеч са болесником и о посљедној вољи његовој или тестаменту, и оно-

менути болесника, да за сваки случај „устроји о дому своме", што је у осталоч дужан да уради и најздравији, јер незнамо часа када ћемо позвани бити са овога свијета на онај. Напоменути треба уређење са имовином својом и здравима и болеснима, и тиме и код једних и код других исправљати с једне стране живот и рад њихов, а с друге давати им утјеху и радост да су и с те материјалне стране учинили и као хришћани, и као родитељи сународници и т. д. оно, што су требали да учине. Свијест о томе да смо расположили „о дому своме" онако као што треба, даје здравима радост која им слади живот, а самргнима утјеху, да се лакше растану са овога свијета, о чему требају свештеници да воде особиту бригу. И да је било к^јом срећом до сада својске о томе бриге, и довољнога пастирскога старања, не би наши толики богаташи умрли као онај за кога вели св. Еванђелије г умр,је и богати и погребоше га"! Осим болесника који страдају од тјелеснога недуга, и којима на горе изложени начин треба утјехе дати, уочило је свештонство наше у народу нашем и другога болесника, који и ако је засада у напону снаге тјелесне, ал зато ипак носи у себи клицу болести моралне, која обично вуче за собом пропаст и тјелесну. Болесиик тај младеж је наша, за овај нуг сеоска, која се приликом разних понајвише ноЛних сасшанака квари и морално трује, ружном пјесмом и забавом гадном и нечистом. 0 злу томе и отрову моралноме, осим једног, говоре сви сабори братски, и ми по архипастирској дужносги нашој, а на основу резолуција појединих братских сабора, као лијек томе злу и отрову прописујемо слиједеће: 1. Младеж треба док је још у школи, редовно и савјесно катихизирати. 2. Младеж која је школу свршила нетреба запуштати, а ону која у школи нпје ни била, треба такође потражити и у најнужнијем поучавати барем од времена на вријеме. 3. У нроповиједима треба свештеник да се дотиче и тога питања, и да на тај начин, а ријечима које доликују свештенику и настиру, изнесе и пред старије и пред млађе, штетност тих састанака за душу и за срце, за здравље и за господарски напредак народни. 4. У приватним поукама треба дјеловати на родитеље и старије, да ускраћују дјеци