Српски сион

стр 750.

. ПРПС1Ш СИОНЛ

8р. 45.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Српека православна црква у Ловри. Зна се, да прадедови нап1и дошавши из своје старе у нову отаџбину, нису могли ни на кратко време остати без храма свога, у коме би хвалу, славу и молитву своју Творцу своме јавно управљали. Ти храмови беху врло скромни. Но кад решише наши стари, да стално остану у новој отаџбини, почеше дизати велељепне храмове, особито у крајевима, где је сама нрирода омогућила, да се народ обогати, да својим трудом више заради, него што му је за одржање живота потребно. Тако је већина наших храмова постала у 18. веку. А да смо данас у томе положају, у ком беху наши стари у 18. веку, то јест, да стојимо без храмова, и да би их ваљало сазидати, далеко би остали иза нагаих нрадедова. А зашто? Ваља да смо сиромашнији од њих? Јесмо, али не у материјалном погледу, већ у другоме нечему, у ономе, што креће људе на велика и Богу угодна дела, а то је вера и нобожност, и све оно, гато нам вера прописује, да чинимо. Да дааас тако стојимо, јасан, али у једно и жалостан нам је доказ еантовачка црква, коју је срнски народ тегаком муком истина — назидао, али ако се не варам, још исплатио није. У оваком времену, када се жртве на Богу угодне цељи тако ретко и тегако приносе, морала би се имена оних мужева, који укидајући од себе ипак жртвују, — златним словима забележити у историји нагаих храмова. Ловра је мало, чисто српско место у будимско.ј еоархији на Чепелском острву, броји једва 600 душа. Црква је ту малена, тако, да на веће празнике, није у стању примити у себе све верне, који желе св. богослужењу присуствовати. Унутрашњост тога храма бегае врло скромна, као у већини храмова у Будимској епархији, али иконостас са својим иконама стајао је валда без пара у целој митрополији карловачкој. Иконе је морао малати какав сеоски молер. — Шваба, јер су све такови типови. Апостоле представљали римокатолички Фратори, сви обријани. Кад је садашњи епископ будимски походио ову општину и цркву, ставио је вернима на срце, да бар иконе на иконостасу замену са другима, јер ове служе само на срамоту и ругобу православља. Општина је обећала, да ће то учинити али да се није нашло дарежљивих и племенитих

Љ УД И У лицу г. г. Евгена Думче градоначелника и народног посланика сентандрејског и Михаила М. Харминца архитекта из Будимпегате, — због сиротиње Бог зна, кад би могла ова ошитина обећање своје искупита. Име г. Думче је у целој митрополији вашој свакоме Србину познато баш са његова племенита срца, дарежљивости и превелике љубави спрам српске вероисповедне школе у Будимској епархији. Ретка је општина у овој дијецези, која није осетила у више маха његову дарежљивост. У ловранској општини пак овековечио је име своје за сва времена, док год тамо и једног Србина буде. Оне дивне и уметнички израђене иконе на ремек иконостасу побудиће свако будуће поколење, да се наппта, ко је те иконе цркви набавио или поклонио, а то мора запитати, јер ће видети, да таких икона нема ни у једној сеоској цркви, иа ни у самој катедрали енископа дијецезана. И ако су врло ретки таки добротвори и ктитори, као што је г. Думча, ипак је природна ствар, да ои као пралославни Србип чини добро православним Србима. Али г. Харминц није Србин, већ, нити је син православпе цркве, већ евангеличке, па ипак он је начинио и иоклонио нову грађу иконостаса, која по уметначкој и скупоценој изради својој слободно би могла стајати и у најбогатијим нашим црквама. Иконостас је у ренесанс штилу саграђен и врло укусно изведен с ногледом на ту околност, што плаФОН цркве није на свод, већ раван. Грађа иконостаса стаје до 2000 К и поклоном ове грађе је г. Харминц подигао спомен себи у тој општини трајнији, од самога камена, јер ће га Ловрани сномињати и благосиљати на вечпта времена. Израдом овога иконостаса који је у архитектској нракси његовој нрви, стекао је г. Харминц већ сада лепо име и поверење, јер му је после тога мохачка срп. прав. црквена општича поверила израду иконостаса, који ће до 20.000 К стати, али се већ сада види, да му у целој митрополији карловачкој нема пара. Иконе, које је г. Думча поклонио, израдио је сликарски завод сина ЈосиФа Хо®рихтера у Рајхенау-у (Чешкој). Кад се узме, да су то слике прве врсте, које се у уметничким сликарским заводима израфују, а које се могу са радовима многих првих уметника слободно мерити и да 25 слика разне величине не стају више од 1000 круна, онда је вредно, да се име тога завода упамти, и да како црквене општине, тако и нри-