Српски сион

Б р . 48

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 791.

Матпчин. — Ђока Радак пз В. Кикинде, јављајући да је за унпверзалиог насггединка свог свеколпког непокретног п покретног имања наименовао „Матицу Сриску" шаљо свој тестаменат с молбом, да га „Матида' - примп на сачување и да после смрти његове исплатп родбини му намењене легате п да оснује у тестаменту назначене добротворне задужбипе. У свезп с тпм председнпк друштвенп А. Хаџић износи уложну књижицу Централног Кредитног Завода у Новом Саду од 60.000 круна, коју му је уручио племенита срца, велики добротвор српски Ђока Радак с молбом, да је преда на сачување Матици с тестаментом његовим заједно. — Узима се на знање извештај књиговодства да је до сада поверенпцима Матичиним разаслато 11.600 Матичиних Календара, а толико псто п „Књига за народ"— Издато ,је нешто мало зајмова. Осталп предметп, до једно педесет, бплп су економне, правне н административне природе. (Предлог проте Јована Бороте.) У овој ннтересаптној ствари пмамо да забележпмо, по хронолошком реду, ово. 1.) У 261. броју „Заставе" јавља се већ некп доппснпк из Загреба са извештајем својпм од 22. новембра п доводи предлог г. Вороте у свезу са његовим путовањем „пре неког времена у Загреб", а затим јавља, да предлог г. Вороте „гласи дословце овако": „Српскп православни свештенпци протопрезвитерата старо бечејског на своме састапку у Старом Бечеју дана 14. (27.) новембра 1902. године, узевшп у зрело расуђење верско и моралпо стање српског народа п средсгва, која би била подобна, да се то стање поправп, обзнром на предстојећи оргапизаторнп рад српског православног народпо-цркеног сабора, сложплп су се у овом: I. Свештеницп рекламују своје право на председништво у црквеним општинама у свпма телима црквено-општпнске управе. П. Свештенпцп желе, да за себе као сталеж бирају како заступипке на епархијску скушптину, тако и прппадајући иш број чланова у одсеке епархијске управе. 1П. Свештенпцп траже, да засебио п самостално бпрају свештеппчке посланике за сриски народноцрквени сабор, а свештенпчкп посланици да бнрају односни број свештенпчкпх чланова у поједина тела врховне автономне управе. IV. Свештеницп старо-бечејског протопрезвитерата позваће својнм путем п начпном свештенство свнју протопрезвптерата у мптрополијп карловачкој. да ове тачке усвоје."

2.) „Браник" се 25. новембра (Бр. 157.) изјавио овако: „Изјава г. проте Јована Бороте што смо је донели у последњем броју пашега лпста, могла би служити за повод разнпм крпвпм тумачењпма. Наравно мп не знамо и не можемо знати садржину „концепта" г. проте. Мп знамо, да је г. прота на петровданском сабору од г. 1897., стајао на становишту тада уједињенпх народних странака, те је велпким поверењем одлпкован, што је изабрап за клубскога председника уједпњенпх странака. Тада, као н сада је становиште наше странке да се пзборнп ред не сме променпти у том смпслу, да само свештеници бирају свештеничке посланике за народноцрквени сабор, већ да их бирају сви бирачи. У колико бп који члан наше странке од тога начелнога становшнта наше странке одступио, то бп наравно морао повућп п консеквенције свога промењенога становшнта". 3.) Истога дана, 25. човембра, написао је (а „Браник" у 158. броју донео) изјаву г. проте Бороте, која гласи: ,,.7ош ]една изјава. Ја сам у 156. броју „Враника" рекао „Заставп", да је о;;а недозвољенпм начпном дошла до једног мог концепта, штамнала га неверно па онда напала мене и друге, чиме је показала, да се је уплашпла од једне мпелп н исту на губилиште извела. „Застава" у свом 261. броју показује и доказује сама, да је неверно штампала мој кониепт, признаје, да се је поплашила од једне мисли п да ју је на губплиште извела, али не признаје, да је до концепта на недозвољен начин дошла. Пошто је могуће, да је појам „Заставин" о дозвољеном много ширп него мој појам о томе, настаје потреба, да нам „Застава" верно исприча — онако како је било, а не како је њој мпло — како је дошла до мога концепта. Кад свет чује то, он ће пзрећи свој суд о томе: је лп бпло на дозвољен или недозвољен начпн. Јаван морал п репутација једног јавног органа захтева то од „Заставе." Још „Застава" у своме 261. броју доводи често поменутн концепт, којн она „предлогом" крсти, у свезу са — Загребом. Да нпје глупо, бпло бп смешно! Илп како другчије да се назове та настрана мпсао, да је Загребу стало до тога, какав ћу ја „предлог" поднети свештенству протопрезвитерата старо-бечејског. Алн да! „Застава" зна пз пскуства, да „автопомни" протрами морају имати апробанпју које владе, па пошто Будимпешта има већ свој автономни програм, то „Застава" мене шаље у Загреб, да отуда