Српски сион

Б р . 48.

Ст. 785.

Стога је потребно да се всл. Српски Сабор постара, како би се о трошку народних Фопдова у номенутим онштинама сазидала или онравила, и са потребним школским намештајем н училима снабдела, да могу одговарати педагогијским и здравственим нронисима, јер ће се иначе ове школе у смислу државних школских закона затворити морати. 3. Трећа је опасност, која прети пронашћу српским вероисповедним школама у Угарској та околност, што нема довољан број оспособљених учитеља. По гореозначеним наводима има још неколико десетина неоспособљених учитеља, који се у малим општинаиа будимске, темишварске и вршачке епархије трнити морају као привремени учитељи, у недостатку оспособљених учитеља, а то се у смислу XXVI. зак. чл. од 1893. не сме дуже трпити, и сва горња учитељска места имају се што пре са оспособљеним учитељима нопунити, а то је немогуће с тога, што у учитељској школи сомборској већ од неколико година број мушких приправника јако опада, особито од како је наставни течај од три на четири годишња течаја раширеп, и од како оспособљени учитељи прелазе у Босну и Херцеговину, где су учитељи далеко боље наплаћени, него у Угарској. Напослетку: 4. Највећа опасност прети опстанку православних српских вероисноведних школа у Угарској отуда, што у смислу XXVI зак. чл. од 1893. почињући од 1. септ. 1898. год. сваки учитељ у Угарској после петогодишње учитељске службе има право на квинквеналну иовишицу од 50 ф . годишње, која се у 5 нута има повишавати, док после 25 година службе учитељске не достигне доплатак 250 ф ., а овај доплатак многе црквене општине наше нису у стању својим учитељима давати, и принуђене ће бити нрипомоћ за ове доплатке од државе искати. која ће им се само нод извесним условима и обвезама давати, које државни закон за такове случајеве нрописује, али који нису најповољнији за српске вероисповедне школе и не стоје у сугласности са црквенопросветном автономијом нашом. Кад се узме у обзир та околност да се највећи део сриских вероисповедних школа издржава из средстава нолитичних општина и да је врло мало црквених општина, које би хтеле и могле својим учитељима гореиоменуте квинквепалне доплатке давати; то је онда очевидно, да је ово највећа опасност, која свима српским вероисповедним школама у најближој будућности прети, а која би се само и једино одклонити могла знатним материјалним ножртвовањем црквених онштина и парода српског или бар умалити могла. Наставићв се.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО.

Ријеч против пијанетва Говорио у Бршљаиици Владимир Милутиновић пнрох. Истражујте што је Богу угодно. И ненристајте на безродна дједа таме, него још карајте. (Ефес. V. 10. 11.) Душа се моја весели, радује се срце, богољубиви Хришћани, што видим, да се позиву св. цркве овако лијепо одазвасте и данас Дом овај Божји украсилисте иобожиим душама својим. Са димом мирисним аз освећене кадионице помијешали и уздигли смо молитве своје — Богу на

висинама, Оцу небесноме, ми дјеца Његова. Па прагу црквеном оставилисмо и д.јела, и мисао злочесгу. У храму св. нађосмо се као нови људи, на молитви, без страсти, без злоће и оначине. А да се и ван цркве, код домова својих „обучете у новог човјека, који је саздан но Богу у правди и у светињи истине" (Ефес. IV. 24.), да „не пристајете на безродна д јела таме..." (Е®ес. V. 10. 11.) ходите, да скупа самном истражите што је Богу угодно, а што карати ваља. Из два дијела, душе и тијела, створени смо ми. „Прослављајмо дакле Бога у тјелесима својијем и душама својијем, јер то је Божије" (1.