Српски сион

Вр. 52.

„СРЕСКИ СИОН«.

Стр 845.

слаби нас и осамљује и баца као сламку међу виорове. Усљед ослабљеле вјере наше, подлијежемо искушењу и постајемо мекушци и самоокипци, кадри своје користи ради, да нанесемо вјери и образу љагу, коју неби нанијели ни у много тежим приликама, да није ослабила у нама вјера наша, а са вјером, да није ослабила упоредо и снага духа и срца нашега, јер |није л' нам јака у пјери ослонца, није нам јака ни духа ни срца ни у највећега мудраца. Сјетимо се дакле, особито данас, благочестиви Христијани, разне у разнима пословима и одношајима немоћи наше, и потражимо сви што прије лијека, од кога ће ојачати вјера наша у Бога, и у себе саме, и нестаће брзо немоћи наше и чаме! А даље запитајмо се, да ли је данас животу нашем љубав иутевођа сталан и вјеран ? Запитајмо се, да ли љубимо, као што нам заповиједа Христос да љубимо један другога чисто, нелицемјерно, као што љубимо сами себе, и да ли се миримо с братом нашим прије него што пођемо у цркву на молитву? Да ли праштамо један другом увреде, и да ли се нагађамо, као браћа, сами, када један другом шта криво учинимо, или се гонимо као душмани, ни за што, судом, на велику нашу штету и срамоту, а и гриоту? Дајемо ли Богу Божје, а Цару Царево, и свакоме што је чије? Поштујемо ли брата старијега, па да и нас поштују млађи наши? Помажемо ли оне, који требају помоћи наше руком или поуком, или срцем болећивим, по оној нашој народној »ко пожали, ко да би помогао,« или смо као онај еванђелски богатун, који није имао ни срца ни душе, за Лазара паћеника тешког ? Да ли носимо мирно крст сваки свој, и да ли сносимо, по науци Христовој, слабости један другога, или можда тражимо у оку брата нашега трун, а у своме брвна не видимо ? Да ли је животу нашем заиста љубаш иутовођа сталан и вијеран, она љубав, за коју нам вели св. апостол да дуго трии, да незавиди, нечини што неваља, немисли о злу, неради о неправди, него је мило-

крвна и све сноси, свему се нада и неирестаје никада, или можда пуштамо, да нас води у животу нашем мржња, злоба и завист, напасникове помагачице, и виновнице да смо рају леђа окренули, на Косову царство изгубили! Запитајмо се, благочестиви Христијани, какова је данас љубав наша братска и хришћанска, и по савјести одговоримо на то, ал' се уједно и сложимо у томе, да нам одсада буде свима једино љубав иутевођа у животу нашем и раду домаћем и општем, народном и црквеном, љубав коју нам је оставио Христос у знак, да смо ученици Његови, да смо синови Божји, љубав, без које неби данас имали ни Божића ни Ускрса, ни Богојављења Господња, а ни српске славе, Светитеља Саве. Љубав Христова отупила је на крсту голготском жалац смрти, власт напасникову, отровни зуб змијин, ал' је ипак напаснику — змији, остало толико власти — отрова, да нас може напастовати, у иету уједати, тровати и данас, ако му само маха дамо. Он може сијати и сипати, као што и сије и сипа отров раздор између људи, између присних родова, између браће рођене и данас, али на утјеху нашу само онда, кад си ми нијесмо довољно свјесни моћи наше као ученика Христових, као синова Божјих, онда, кад није у нама и међу нама довољно вјере јаке, и љубави братске и хришћанске! . . А нада наша? Каква је она? Нада нам је доста јака. Та ми и живимо понајвише надом, да ће и код нас боље бити, да ће се муке наше и невоље умалити, ублажити. Но варљива је то нада, и слаба утјеха наша. Данас послије ирвога Боокића, послије исиуњења надања на сиасење, ослонац животу нашем, није више нада, него вјера, а љубав путовођа, а њих двије, вјеру и љубав, прати нада на блаокену вјечност. Данас дакле, послије Рождества Христова, не можемо се ми хришћани руководити надом, данас, послије св. Саве нашега, не можемо [се ми православни