Српски сион

8рој 1.

„СРИСКИ смон

Стр. 11.

са дотичним интересима ио доброј вољи, и добровољном поравнању сгоје само тако, ако романски сабор одустане од тражбе манастира, и са оним се задоволи ?" „Ово је нитање тако, да га ја ни самим изјасњењем свога мишљења не могу овако у самоћи, без разговора, и договора са браћом својом, на савест и моралну одговорност узети. Ту ако сабор и друкчије реши него пређашњи, и одели те две ствари, не би се замерити могло, јер се више начина, него ствари тиче " Овај је чланак Милетићев изишао 18. Јунија, дакле оног истог дана, ког .је румунска делегација — као што рекосмо. — изиграла српску делегацију својим познатим предлогом. Да је Милетић био у одбору, можда се он не би дао изиграти, и можда би продрео са својим мњењем, да је требало и погодбу « фондовима скопчати — као што рече —, тако, да се закључи, да и 300000 фор. стоје само тако, ако румунски сабор одустане од тражбе манастира и с њима се задовољи. Рекосмо можда, а то рекосмо с тога што је у то вреле румунски вођа Вићентије Бнбеш у 52. бр. свога листа „Албине," , у извештају о нреговорима Романа са Србима у Карловцима о романско срњ ким размирицама, рекао: „да су Мочоњије и он — Бабеш — у Вацу Милетићу као члану пододбора еаопнпили тачке њихових захтева, да је Милетић на све осим манастира нристао, да су се напослетку и у погледу манастира сложили се у том, да манастир Ходош буде романски, и да је доцније изјавом у „Застави" друкчије пи сао и тегобе правио. На ово је Милетић у изјави својој у 86. бр. „Заставе" од 1871. рекао: — Шго се манасгира тиче, то не стоји, да смо се сложили, да Ходош буде романски; него на против, да ми као шго Романи ни на један манастир баш никаквог права немају, не можемо им ни један манастир својевољно ни устуиити, но како је реч била, да неки други сриски чланови друкчије мисле, то сам ја узгред, и на растанку приметио: да како је ман. Ходош и онако кривицом нашом у роман ске руке дошао, те би ми морали тужбу подићи да га иовратимо, то ако се у свему другом поравнамо, и Романи одустану од иошра■ живања два манастира могуЛе би било, да Срби ради једног Ходоша шрницу не ио-

дижу, но да је ствар о којој ће они међу собом решити и која не спадау преговор са Ромаиима". „Да је ово тако било, може посведочити и г. др Огева Павловић." „ Оволико да се зна, како је ствар текла, премда све да сам ја доцније разговарајући се са својим пријатељима, иредомислио се, и заиста друго шго предлагао или заступао, него што сам и то не као члан одбора, него као ириватно лице са члановима романске делегације, то оиет ^ао са приватнима се разговарао, то не зпам: којим би правом могао који Роман од мене очекившт, да браним мишљење, које би ириватио и тако реЛи непреправно у затвору изрекао био" 4 . У Вацу 31. Јула 1871. Др. Ов. Милетић. (Свршиће се.)

о одговорноети митрополитеко -црквеног Савета. Као што нема спомена у привременом уређењу епархија од 29. Маја 1871. о одговорности енархијских скушнгина; тако исто нема спомена у иривременом уређењу митрополитскоцрквеног савета од 27. Маја 1871. Пошто је по чл. I. „митрополитско-црквенп савет призивна власт за духовно-судске ствари"; то би аналогно чл. ХБ. привременог уређења епархија, по ком је конзисторија — као нрвостепена духовна судска власт — одговорна сабору за судску струку само у иогледу тачног отнрављања дужности своје, и он био одговоран сабору само за тачно отирављање својих судских дужности. Како пак по § 19. 1.) саборског устројс ва од 14. Маја 1875.: „сабор доноси статуте који се односе на устројство — — митроиолитских власти", а по § 22. б) у делокруг сабореког одбора сиада: „— — да контролише органе, који су уредбама установљени" ; јасно је, да сабор не може имати никаквог другог посла са митрополитско - црквеним саветом, осим шго но чл. Ш. привременог уре ■ ђења и §. 20. саборског устројства бира ириседнике свештеничког и световног реда. Једино саборском одбору припада ираво на основу § 22. б) саборског устројства, да контролише рад митрополитско-црквеног савета