Српски сион

Стр. 30

„СРПСКИ

сион. в

Бр. 1.

наведених у азлога дификултирала намеравано тада уједињено руковање са манастирским добрима. Из овога се јасно види, да нису тачни и верни извештаји престонпчке штампе о самом смеру петицпје, јер не стоји навод будимпештанскпх листова, да су изасланици манаст. настојатеља тражили, да се извуку пспод контроле автономних власти, но признавајући то право коитроле, тражили су да се предлежеће питање реши по девизи преузв. г. минпстра-председника: право, закон н правда. Разне вести. (Мишљење Харковског архжеиископа Амвросија о спаљиваву мртвих телеса.) На питање председника Московског ученог друштва кнеза Н. П. Мешчерског — постоје ли с црквеног гледишта запреке за дозволу да се читају јавна предавања „о спаљпвању телеса, као среству против ширења заразе," — високопреосвештени Амвросије је одговорио ово: „Ваша Светлости, кнеже Никола Петровићу! На питање, које ми је ставила Ваша Светлост, могу ли се црквеног гледпшта одобритн предавања „о спаљивању телеса," као среству за предохрану од заразе, имам част да саопштим ово. Мислпм, да се јавна предавања те врсте не могу одобритн с црквеног гледпшта. Тело Хришћанина, запечаћено и освећено светим тајнама, које с душом заједно саставља храм Светога Духа, и које је одређено да ускрсне и да се сјединп с духом који је у њему становао за блажени живот и вечност, и носле смрти се иоштива- у православној цркви с уносом у храм и молитвама над њим ради упокојења душе, која се с њиме разредпла. Наше тело умире прлродном смрћу, да се иснунн Божја реч, речена палим прародитељима: смрћу ћеш умрети, п сарањивањем у земљи оно се предаје на природно растварање, да би се тачно иснунила воља Вожја: земља јеси, и у земљу ћеш отићи. Зато, ако је усмрћивање живота тела преступ, то је спаљивање умрлога тела Хришћанина барем самовоља, противна Вожјој вољи, која се покашто јавља у нетљењу тела светптељских и ЧЈДОтворству њпхових останака. Колпко би се ризница вере и сасуда благодати лишила православна црква и наша руска земља, кад би се увео обичај, који је владао још у хришћанслој древности, да се спаљују телеса мртвих! И као што се не може међу живима људима у данашње време да сазна, којп је међу њима праведан, тако се не може да позна нп међу мртвим телима, чије тело одређујемо да се спали. Зато спаљивање мртваца треба да се

сматра као светогрђе. Обпчај спаљивања мртваца води свој почетак из незнабошке древности, кад свет још није пмао појма о санитарним условима, и стојао је он близу у одношају према култу поклоњења ватрп. Тај обичај може да васпоставља у хришћанска времена само наука, која је изгубила идеју за разумно и духовно значење вештаствених предмета. Кад поштива дух и погледе хришћанске, и нага руски народ цени останке предака као светпњу, то онда и сахрањиваље у родној земљи чпни му ту земљу још драгоценпјом. Ж данашње руско покољење настојаће свагда да после смртп легне упоредо са сродницима и пријатељима, да смеша свој прах са прахом њиховпм. Зато, као што ми је добро познато, сама мисао, да се уведе код нас обитај да се спаЉ УЈУ мртва телеса, доводи до ужаса п негодовања не само просте људе, но п просвећене Хришћане. И код добромнслећег дела западне Европе мисао о овом не налази одзива из тога простог разлога, што у дубљини земаљских недара има много места за покопање телеса и у странама, које су најгушће наеељене. Предавања за сиаљивање тела без практичке цељи јесу од слабог научног пнтереса; за нрактпчку цељ код нас, — на тако пространом простору, на коме мп жпвимо, — може да се мпслп из страсти према новини или према непромишљеном подражању, ма какво оно било, западног учења. Према свему овоме може да се мисли, да јавна предавања о спаљивању телеса не ће донесп користи, него ће само којекаквим полуученим надрикњпгама дати материјал за сиорове и исмевање добрих православних Хришћана, за смутње и увреде међу по-_ тоњима." Л. В. (Одговор оца Јована протојереја Кронштатског на оаотављени му акатист.) Сељак један из села Хорошева у Русијп, по имеиу Иван Артамонов, који је у свом селу подигао као неки молитвени дом ради тога. да држи у њему неке молитвене скупштине, налазећи се под фанатичкпм упливом поштивања оца Јована Кронштатскога, саставио је овоме у акатист с овпм насловом: „Акатист величудному подвижнпку Јовану Илпћу Сергпјеву, у Тројпци слављеном." Кронштатски владика, којп је први о овом акатисту дознао, известио је о овој химни Артамоповој, оца Јована. Отац Јован, с цељу да опамети Артамонова, испратио му је писмо овога садржаја, које је штампано у „Костромским епархијским вједомостима". „Иваие Артамонов! Од владике Кронштатскога Висариона примио сам 21. маја писмо, уз које ми је оп испратио твој бесмислени, безумни, светотат-