Српски сион

„СРДСКИ

сион.-

Отр. 5

вгјн кселенн-ки... То значи, не приллгатисА вх стрлннаА и ч Вждла нл^чж Та (Евр 13, 9), по ст|'хГ лл!х ли 'ра сего и пред<жТ/Ј \<их челов 1 ^ ческилгА (по мудровању човјечјем, по науци свијета, а не по Христу (Кол. 2 8), него држати се вјере са свом простосрдачношћу и пуним увјерењем, по заповијсдима апостолским и по учењу своје Цркве. Така вјера пуна је живота. дубока, спасителна. Такву вјеру треба да ставпмо изнад свега. 8а њу да смо спремни жртвовати све, и здравље и живот и све што је у животу томе најмилије нам. Подражавајмо вјери великих и светих исповједника ц мученнка Цркве Христове, који су животом својим, мукама и самом крвљу својом запечатили вјеру ту. Угледајмо се у постојанство вјере великих и славаих предака нашијех. Али, свакако: искВшаите « еј , афб есте во к^крНг, иск8= шлите секе (2. Кор. 13, 5. Кол. 1, 23.). Том вјером, љубазни моји, вјером живом и спасителном може и треба да се тјеши и кријепи сваки истински син Цркве Христове у свима незгодама и искушењима овога свијета. Несрећни случај или злоба људска могу нас лишити свакога земаљскога добра; ну нико не може да нам одузме небеснога скровишта — сапребивања с Господом Исусом Христом ... Нека нам име пронесу по свијету гако зио; и нека нас иждену са „ сонлшцјл " (скупштина) својих и реку ксакх зола глаголх, лажући и клеветајући нас пред необавијештеним и лако поводљивим и заводљивим свијетом: нико не може запријечити, да имена наша буду уписана на невеск^?, нити може откинути нас од опћења са началником вјере наше и изагнати из блаженога збора анђела небесних и праведника Вожјих. Знамо ми, да „н^кств, оучжикх надж оучитмд скојго , шже рлвх надк господинл скосго .. и лфе гдинл дол»8 веелвзевВла нарекоша, колвлж паче до/иашнТА еги)" (т.ј. „Нема ученика над учитеља својега, ни слуге над господара својега. . . Кад су домаћина назвали велзевулом, како не ће домаће његове (Мат. 10, 24, 25). Нека нам заслијепљеност људска кидише и на живот тјелесни у мисли, да

прииоси службу Богу (Јоан. 16, 2): знамо ми, да нам нпко не може одузети живота духовнога — вјечнога. који нам је даровао Господ данас роЗ^ени Исус Хрпстос. Ето, то је што нам даје. вјера наша у данас ваплоћенога Сина Вожјега. Ето, због чега и ради чега треба да чувамо и пазимо, као зјеницу ока свога — св. вјеру нашу, учење православне Цркве наше. С том вјером сједињено је за нас све: и љубав и благоволење Оца небеснога и право (овлаштење) да му се молимо и милости од њега просиао, и нада на опроштење гријехова наших и очекивање живота вјечнога. Она, вјера та, почетак је и извор, корен и основ, духовнога живота нашега. Она, вјера та, чини, да смо данас сви, и знатни и незнатни, велики и мали, богати и убози пуни радости духовне, која уз благослов Божји нека преиспуни домове ваше и све преразличне одношаје живота и јавнога и домаћега, јер Христос се роди, љубазни моји! Дано у Плстком, на дан св. оца Николаја 1902. Ваш у Христу Господу смирени, горопоменути молитвеник /И I X & ИЛ 8.

ГАВРИЛ, Г10 БОЖЈОЈ МИЛОСТИ СРНСКО-ПРАВОСЛАВНИ ДИ ЈЕЦЕЗАН Е1ШСК0П ВРШАЧКИ, БЕ10ЦРКВАНСКИ и ПАНЧЕВАЧКИ и т. д. пречасном свештенству обојега реда и свој у Господу љубљеној пастви богохраниме епархије своје проси Благодат и мир у Господа, а шаље свој архипастирски поздрав и благослов И створи Бог човека од праха земаљскога створи га и задану га духом живота. И омили Богу човек, јер га створи по обличију својему и насади му врт у Едему, и то беше рај. А у том рају поникоше многе воћке са слатким и кусним плодом, а пониче и дрво од знања и дрво живота, којих илод беше примамљив и милина га беше погледати. Чист беше ирви човек, па и ако од земље саздан, није осећао смрти. У миру и задовољству проводио је дане својс; без мука и напора залага је глад и на-